011: Beograd sad te krije

I eto ga. Osećaj kao podsetnik da si živ, da neuroni nisu utrnuli, da živiš, a ne samo postojiš, da je ostao još poneki gram tebe koji nisu vrane pojele i skrivao se čekajući da ga nove vrane pojedu. Da poslužim iskrenost na tacni od finog porcelana, čekala sam ga. Bez obzira na tonu metala koju nosiš na sebi, u sebi – uvek je dobro znati da te nisu ubili. Uvek je dobro znati da led koji dotaknu pri prvom dodiru ipak može da se istopi, al’ ne i vatrom iznutra. Ljudi su ga tu stavili, ja sam ga samo čuvala, glačala i činila veličanstvenim. Kada se nešto presijava na svetlosti, prosečna osoba nije dovoljno hrabra da sazna od čega je napravljeno.

Mladenovac, 4. april 2014. godine Zgrada koja je predstavljala susret sa prošlošću, danas je samo usputna stanica nekom golubu koji se zadrži na limenom krovu. April budi život u ulici Kralja Aleksandra Obrenovića u Mladenovcu. Petak, odvajkada poznat kao ‘pijačni dan’. Starije gospođe sa pletenim tobrama iz kojih viri prolećni zeleniš, đaci sa rančevima, formalno obučeni zvaničnici iz opštinske uprave, gomila ljudi koji nekuda žure - različite životne dobi i različiti putevi koji se ukrštaju kod gradske pošte. Malo šta nekog od tih prolaznika navede da zađe u deo ulice gde se ona spaja s Jaše Prodanovića, na čijem ćošku počiva zgrada Zavičajnog muzeja Mladenovca sagrađena 1929. godine.

Ako ikada budem imala ćerke, naučiću ih da nose kratke suknje. I da se ne okreću. Postoji stvar koju mrzim kod pisanja - uvek dođeš do kraja strane. Uvek te poslednji red navede na izbor. Imaš pred sobom prazan list, mogućnost da promeniš priču, mogućnost da započneš novu. Imaš mogućnost da dovršiš započeto i staviš vosak na kovertu zamišljen već nakon prvog slova. I toliko je teško napraviti izbor. Pisanje i život su toliko slični. Mrzim poslednje redove. Mrzim prazne stranice. Mrzim trenutke u kojima treba da odlučujem da li da presečem i završim, iako taj kraj nije onakav kakav sam želela. Al' eto, poslednji red na listu. Nema prostora čak ni za "Živeli su srećno do kraja života". Samo iznenadne tačke i nedovršene rečenice. Presečeni zagrljaji koji zaustavljaju vreme, pogledi izgubljeni u naglom mraku, "volim te" napisano do pola jer je nestalo mastila. Raskrsnica bez rikverca. Stigneš do tačke koja može da bude kraj ako ti odlučiš da to bude. Ne...

Intervju profil: Sandra Tagić  © Lidija Stepanović „Za mene ima najveći značaj to što sam umela da prepoznam dar kod dece i da ih usmerim. To me ispunjava više nego sve moje slike.“   Navučenih zavesa, sa prigušenim osvetljenjem koje dopire iz spuštenih lustera, kafić podseća na zadimljene barove u američkim filmovima. Zidovi obloženi lamperijom i bledo zelenim tapetama daju mu toplinu. Čarli Čaplin sa uramljenog crteža nadgleda niske drvene stolove. Osim konobara, koji sebi u bradu psuje aparat za pravljenje espresa, lokal je potpuno prazan, kao da su rani jutarnji časovi. Časovnik na zidu otkucao je podne u trenutku kada se iz zvučnika čula pesma čuvene Belinde Karlajl. Na vratima se pojavljuje punačka sredovečna žena u indigo plavoj suknji do članaka. Pepeljasto plava kosa svezana u rep otvara joj lice sa koga, ispod dubokih podočnjaka, blista osmeh. Sandra Tagić. Po obrazovanju je diplomirani menadžer marketinga umetnosti. Ipak, u raznim životnim periodima, pro...

© Ricky Siegers Ali zato jesam milion puta pomislila koliko bih volela da si tu - tvoje prste na potiljku, dah na obrazu, zube na usnama, ruke na zadnjici, moju glavu na tvojim grudima, tvoj dodir, miris, blizina, pogled, sve. Milion puta kad nisi bio tu, milion puta kad si bio tu, a ja se grizla što mi nisi bliže. To su sitnice za kojim sam čeznula u nekim bezličnim sekundama - kad me pogledaš i nasmešiš se da mi bez reči staviš do znanja da si shvatio, kad se stvori osećaj toplote vlažnih usana kad me poljubiš u obraz, kad ti priđem i poljubim te u kosu bez razloga, kada te dotaknem, a ti ni ne registruješ uopšte da sam to uradila, kada se naslonim na tebe, a ti ni ne prebaciš ruku preko mog ramena - bezbroj glupih sekundi u kojima ne mogu da prežalim što ne mogu da te privučem sebi, poljubim ili se zavučem u zagrljaj.

Mogu ja da prekrstim noge i prekrijem rupu na čarapama od žara njegove cigarete. Mogu da se pravim da ne vidim da gledaš u mene dok popravljam ruž u toaletu. Mogu da ignorišem sve što govoriš tvrdeći da želim da čujem samo izvinjenje. Mogu i da te presečem pogledom i u oči ti kažem da lažeš kad mislim da lažeš. Mogu da ti priznam da sam pisala o tebi za sve na ovom svetu sem tebe. Mogu da odglumim da mi smeta kad spustiš šaku na moje koleno. Mogu jezikom da sklonim tragove sladoleda sa ruba usana, kao slučajno. Mogu da te ismejem pred deset drugova dok stojiš među njima. Mogu da ženskim trikovima učinim da svih deset stane na moju stranu. Mogu da ti otmem svoj telefon iz ruku iako u njemu nema šta da se pročita. Mogu da obučem kratko, jer znam da to voliš. A onda još kraće.

Poznajem jednu devojku koja nema čemu da se vrati kad dođe sebi. Znam joj i ime, ali - osim ako ju nije stvorio bog samodestrukcije i razaranja - to ime je njeno samo zato što je zapisano u matičnoj knjizi i ni zbog čega drugog, te neću ni da ga pominjem. Nestalna kao boja njenih očiju, mogla bi da bude najbolja i najgora osoba koju ste ikada imali priliku da upoznate. Godinama sam je gledala kako grize nokte dok joj drugi grizu ono malo duše što je u njoj ostalo. Jednom kad otreseš tu odvratnu naviku sa svog ramena, gledanje ljudima u ruke ti postane rutina. Kidala je lagano, sloj po sloj, zadirući duboko do poslednjeg koji je pokrivao nerv. Kad god bi došla do njega zarila bi zube ispod, u kratkom trzaju ga otkinula i posisala krv iz zanoktice. Nisam morala da se trudim da je razumem - kad nešto toliko oštro i snažno zaboli, ne stižeš da misliš ni na šta drugo. Uvek sam zamišljala kako raširenih prstiju obuhvata podlaktice i grebe ih noktima koje nema, pritiskajući toliko snažno da j...

Pokušala sam da prebrojim glave u sobi. Deset, dvanaest, trinaest... Nekako bih uvek stala kod trinaest i izgubila volju za brojanjem. Smeh se nazirao među obrazima duvanskog dima i isparavanja jeftinog alkohola. Poneki par bi se njihao u melanholičnom ritmu koji je dopirao iz zvučnika. "Ovo je svet za pametnije". Jedna od istinitijih rečenica koje je taj glas izgovorio... Jer da nije - ne bih ja bila ovde, slušala lošu muziku, davila emocije u gorkom pivu i trudila se da prebrojim glave oko sebe. Miris marihuane dotiče nozdrve. Neko od nečeg beži. Ili se barem opijatom trudi da mu bude bolje nego što jeste. I ja bih bežala... Razmišljam u koju glavu bih se prvo zakucala kad bih pokušala da trčim iz sobe. Pokušavam da shvatim odakle dopire miris. Možda bi mi pomogao udah. Možda ni sedam ne bi bilo dovoljno. Nepoznato lice preko ramena pokušava da vidi šta zapisujem sve vreme. Toliko se približava da osećam oporost daha na vratu. Struji po koži, podiže vlasi i budi neki ogavan...

Crna, tanka pločica. Nazivaju je pametnom. Zna sve što znam i ja. Primila je u sebe sve zbunjive emocije od devetog u februaru. Mrzim deveti u mesecu. Nikad se ništa dobro ne desi devetog u mesecu. Teški krajevi, teški počeci, teški poslednji susreti, teški dugi putevi ka mestima gde ne pripadamo. Sve nepotrebno i ništa dobro. Gledam u pločicu. Slika je urezana: siva majica sa dubokim V izrezom, ženske grudi, istetoviran ank na sredini, tanka ogrlica, tik iznad koje se nalazi pravougaonik sa mojim "Nemoj da spavaš." i iznad toga datum - ponovo deveti u mesecu - i ime sa srcem pored plave sličice. Više ni plavo ne donosi sreću. Boli "danas" pored tih brojčica koje označavaju sitne sate. Boli to što "danas" znači da je pravougaonik ispod mog samo fiktivan. Gledam. Nedostajanje. Crna crtica treperi i dalje. Ferguson se mršti sa papira pored, iako ne znam kako izgleda. Mislim da je ljubomoran što je njegov esej poslednja stvar koja mi je na pameti...

Trebaš mi. Trebaš mi sada, kad sam naišla na dan u kom nemam nijedan razlog da budem srećna. Trebaš mi sada, kad treba da listam kalendar da bih pronašla dan u kom razlog moje sreće nisi ti. Trebaš mi sada, baš kao onog dana kad je trebalo da budeš tu, a nisi bio. Trebaš mi da okončam tugu koja je zajedno sa tobom počela. Treba mi da me odvedeš negde da zaboravim sve što me sprečava da budem tu. Treba mi da pregaziš ponos i budeš tu sada, kad ne zaslužujem, u ime svih dana kad jesam. Trebaš mi da me naučiš da odustajem. Treba mi da ponovo budeš moj oslonac kad se sapletem. Treba mi da budeš ponovo ta jedna od dve osobe koje umeju sa mnom onda kad ja ne umem. Treba mi da me zagrliš negde van grada i podsetiš da ne treba da pristajem na manje od onog što zaslužujem. Treba mi da mi ponovo kažeš da sam najosećajnija osoba koju poznaješ, da pronađeš te trunke optimizma u meni i pomogneš mi da ostanem živa dok ne prođe ovo sve. Treba mi da iz tvojih usta čujem da se svet ruši d...

Ne volim da pozajmljujem stvari. Jedina super moć koju imam jeste moje nevidljivo neraskidivo klupko. Beskonačno duga, tanka nit, kojom sebe mogu da vežem za nešto, ali ne i to nešto za sebe. Ni dan danas nisam naučila da je koristim, ali to činim često. Zamahnem, bacim, igram se, umotam, okrećem, prevrćem, saginjem, skačem, preskačem, umrsim se, jednom, dvaput, pa još jednom! Napravim mrtvi čvor, pa ga onda unječim još malo, čisto da se uverim da li je dovoljno mrtav. Zabavno je. Kao dete neko. I onda mi dosadi. Ja bih da odem. Al’ ne lezi, vraže! Ne mogu ni makac odatle. "If you don't like how things are, change it! You're not a tree." Džime Rone, razumem ja tebe, ali nisam sigurna da nisam drvo. Mnoge stvari su pustile korenje duboko u meni - predmeti, mesta, ljudi, pesme... Sve zahvaljujući mojoj super moći da sebe vežem za sve te stvari i rastem uz njih. Mogla bih ja da budem mnogo lepo drvo. Neke grane mene su zaista lepo cvetale i mirisale na prol...

Postajem neobično osetljiva na nadražaje posle Nove godine, iliti, drukčije rečeno, potrebno je svega nekoliko sekundi idiotizma da poželim da te oteram natrag odakle si došao. Nedavno sam shvatila da postajem sve manje ravnodušna prema lažima. Valjda to ide s godinama. A novogodišnji praznici su nekako idealno vreme za neiskrenost - "Srećna Nova godina! Sve najlepše od srca!" i ostale baljezgarije. Dobih sličnu poruku od meni mnogo drage osobe, kojoj ja i nisam više tol’ko draga, bar mislim. Ukoliko su svi bili iskreni k’o ta osoba - ode 2014. godina u kurac. Oduvek sam imala osećaj da će želje postati daleko ostvarivije onog trenutka kada stvarno postanu želje.

Ne znam koliko veruješ u evoluciju savesti, ali ispričaću ti nešto. Kada sam bila mala, bila sam tipično "dobro dete" iz filmova. Zanemarimo porodične traume, predstava mene u školi bila je savršena - slatko dete, inteligentno, nagrade s takmičenja, nastavnička naklonost, brojni talenti, širok spektar interesovanja, ponos roditelja. Malena devojčica koju su svi vukli za rukav da proba nešto novo i postigne nešto više. I postizala sam, mnogo. I danas nikako da stresem laskavu titulu đaka generacije s ramena. Postavlja se pitanje - da li me je to zaista činilo srećnom? Odgovoriću odmah - ne, prijatelju. Takva sredina je vrlo plodna za razvoj kompleksa, bez dodatnog đubrenja i zalivanja. Dok sam se ja budila u šest da bih u sedam bila u školi na dodatnoj nastavi iz fizike - mene su mučile druge stvari, potpuno tipične za "običnu decu". Ne lažimo se, uprkos svemu – ja nikada nisam bila obično dete. Mene je brinulo to što me prethodnog dana niko nije pitao "da se sm...

Volim te. Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima... Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.

...nastao iz osećanja koje prosečni ljudi zovu ljubomora. Ne, devojko, nisam ljubomorna. Ni u jednom trenutku ne poželeh da imam to što svi misle da želim. Ne bih se usudila da dozvolim da njegovo ime povežu s mojim. Ne nakon što si od njega stvorila sve od čega sam ga čuvala. Reci mi, kako ti uspeva da tu destruktivnu prirodu uviješ u detinje porukice? Reci mi, kako te nije sramota da mu pored najlepših pesama ovog sveta govoriš tako nešto? Ne brini, imam ja razumevanja za tvoju maloumnost. Jedino nemam srca da ti oprostim što si je izmislila kod njega...

Zdravo. Piše vam umorni klovn iz putujućeg cirkusa. Već duže vreme učim da žongliram sa tri različite priče svog života. Tri, za moj ukus preduge, isprepletene priče, poput klupčića, čiji početak su Oni, a kraja verovatno i nema. Naš cirkus se odavno pretvorio u lavirint, a odvratni Minotaur unutar mene, koji sam možda i ja sama, Njih je odavno progutao. Danas, Oni su unutar mene, svaki me kolje i oštrim mačetama seče, a koegzistiraju. Možda nemaju dodira jedni s drugima, možda i ne znaju jedni za druge. Prvi sigurno ne zna za drugog i trećeg, drugi ne zna za trećeg, a načuo je nešto o prvom, a treći ne zna ni za prvog, ni za drugog. Tri potpuno različita, a nehumano slična bića žive zajedno u organu teškom nekih dvesta pedeset grama i bore se da izađu odatle, a nesvesno žele da ostanu. Moram da pohvalim ovu vazdušasto zemljanu masu od mog tela da je odlično naučila da žonglira sa te tri priče. I čeka četvrtu. Da nije tužno, bilo bi smešno, al’ šta drugo očekivati od o...

Čemu izbezumljeni pogled, mladiću? Zašto su se zaledile te oči što su me do danas gledale sa tolikom strašću i divljenjem? Sećaš se kad si mi govorio da si slabašan i nemoćan pred ljubavlju, a ja te dodirnula po kosi kao da sam osvojila ceo svet i da mi niko ništa ne može? Iako sam ćutala, moj dodir je lagao i više nego što bi reči ikada mogle. Prestani da me tako zgranuto gledaš! Ne, ne treba mi pomoć... Ne trebaju mi ičije siromašne reči da će osvanuti dan u kom će đubretari odneti sve smeće moje prošlosti. Pogodi šta? I ti što govore lažu - mnogo više nego što je moj dodir tebe. Lažu! Neće osvanuti! Nikada ti neće osvanuti sve dok stojiš na sunčevoj svetlosti, a nešto vrišti u tebi i nagoni te da izgriženim noktima grebeš po sopstvenoj koži ne bi li osetio nešto više od bola koji te grebe iznutra... I ti bi vrištao, ali bojiš se da će ljudi pomisliti da si lud, a jesi lud, pa bežiš od ljudi, bežiš i od sebe, zatvoriš se između četiri zida i čupaš kosu želeći da se ispr...

Nije zbog tebe. Veruj mi da nije zbog tebe. Dozvoli mi da ti ispričam priču. Pre nego što počnem, želim da znam jednu stvar: da li misliš da su ljudi koji podignu ruku na sebe kukavice? Nemoj da mi odgovoriš. Nemoj ni da klimneš glavom. Vidim ti u pogledu, vidim zabezeknutost tvoje polovične duše mojim pitanjem, jer ni sam ne znaš da li si prestrašen, zgrožen ili se samog sebe plašiš. Znam, znam da si pomislio na ljude koje oni ostavljaju iza sebe. Znam da si pomislio na jecaje, mučne sahrane, smrznute šake koje se grče i stežu komad tkanine brišući suze koje je nemoguće zaustaviti. Znam da su ti prošle kroz glavu sve jezive scene iz filmova, jer si rođen pod srećnom zvezdom da tu jezu ne osetiš na svojoj koži. Ne treba da mi odgovoriš, unapred znam šta ćeš mi reći. Unapred znam da ćeš prvi podići kamen i osuditi, jer...

                I ovog jutra sam se probudila umornija nego što sam legla. Više odlazak u krevet gubi svaki smisao. Ponovo sam sanjala da sam bežala. Ne sećam se od čega, pamtim samo dugu stazu ispred mene, ispucalu zemlju od suše, požutelu travu na strmoj livadi sa moje leve strane i sebe, koja trčim bez obzira, snagu crpim iz petnih žila i samoj sebi se divim zbog toga. Bodrio me je neki strah, ali podjednako i želja da ne odustanem baš u tom trenutku, kad već nisam u svim trenucima pre toga. Skrenula sam sa staze i trčala niz tu livadu, ka nekom izvoru, gde sam ugledala majku kako spava na prašnjavom ćebetu, pored podignutih vojničkih šatora. Pokušavala sam da je probudim, ali nisam uspela.   Nakon toga sam se probudila. Kazaljke na satu su zauzimale oblik slova „V“, vrhovima dodirujući trojku i četvorku. Bilo je prerano da ustanem, a strah mi je i dalje lomio kosti, ne puštajući me da ponovo zaspim...