“A ti još inspirišeš..”
I ovog jutra sam se probudila umornija nego što sam legla. Više odlazak u krevet gubi svaki smisao. Ponovo sam sanjala da sam bežala. Ne sećam se od čega, pamtim samo dugu stazu ispred mene, ispucalu zemlju od suše, požutelu travu na strmoj livadi sa moje leve strane i sebe, koja trčim bez obzira, snagu crpim iz petnih žila i samoj sebi se divim zbog toga. Bodrio me je neki strah, ali podjednako i želja da ne odustanem baš u tom trenutku, kad već nisam u svim trenucima pre toga. Skrenula sam sa staze i trčala niz tu livadu, ka nekom izvoru, gde sam ugledala majku kako spava na prašnjavom ćebetu, pored podignutih vojničkih šatora. Pokušavala sam da je probudim, ali nisam uspela. Nakon toga sam se probudila. Kazaljke na satu su zauzimale oblik slova „V“, vrhovima dodirujući trojku i četvorku. Bilo je prerano da ustanem, a strah mi je i dalje lomio kosti, ne puštajući me da ponovo zaspim.