011: Beograd sad te krije

© Ricky Siegers Ali zato jesam milion puta pomislila koliko bih volela da si tu - tvoje prste na potiljku, dah na obrazu, zube na usnama, ruke na zadnjici, moju glavu na tvojim grudima, tvoj dodir, miris, blizina, pogled, sve. Milion puta kad nisi bio tu, milion puta kad si bio tu, a ja se grizla što mi nisi bliže. To su sitnice za kojim sam čeznula u nekim bezličnim sekundama - kad me pogledaš i nasmešiš se da mi bez reči staviš do znanja da si shvatio, kad se stvori osećaj toplote vlažnih usana kad me poljubiš u obraz, kad ti priđem i poljubim te u kosu bez razloga, kada te dotaknem, a ti ni ne registruješ uopšte da sam to uradila, kada se naslonim na tebe, a ti ni ne prebaciš ruku preko mog ramena - bezbroj glupih sekundi u kojima ne mogu da prežalim što ne mogu da te privučem sebi, poljubim ili se zavučem u zagrljaj.

Mogu ja da prekrstim noge i prekrijem rupu na čarapama od žara njegove cigarete. Mogu da se pravim da ne vidim da gledaš u mene dok popravljam ruž u toaletu. Mogu da ignorišem sve što govoriš tvrdeći da želim da čujem samo izvinjenje. Mogu i da te presečem pogledom i u oči ti kažem da lažeš kad mislim da lažeš. Mogu da ti priznam da sam pisala o tebi za sve na ovom svetu sem tebe. Mogu da odglumim da mi smeta kad spustiš šaku na moje koleno. Mogu jezikom da sklonim tragove sladoleda sa ruba usana, kao slučajno. Mogu da te ismejem pred deset drugova dok stojiš među njima. Mogu da ženskim trikovima učinim da svih deset stane na moju stranu. Mogu da ti otmem svoj telefon iz ruku iako u njemu nema šta da se pročita. Mogu da obučem kratko, jer znam da to voliš. A onda još kraće.