011: Beograd sad te krije

Savršenstvo? Hajde, nek mi neko kaže šta je to. Ne tražim definiciju, niti neko objašnjenje sa naučne tačke gledišta, već ono šta vi vidite, kako ga vaše srce oseća. Nemojte mi samo reći da savršenstvo ne postoji. Postoji. Mora da postoji. Uvek će postojati ta tačka kojoj ceo život težimo, da budemo u nečemu najbolji, ta neka krajnost koja sve dovodi do maksimalne vrednosti, do granice neprocenjivosti. Sigurno ste došli u situaciju u kojoj ste rekli "Blago njima, tako su zaljubljeni" ili pomislili za neko društvo da je nešto što bi svaki čovek poželeo, kao da je to skup najboljih i najiskrenijih ljudi sveta ili bar na sekund za nekog pomislili da je "onaj pravi" tj. "ona prava". Koliko je samo suza donela ta zavist i koliko su vam te suze zamaglile oči, iako nikad nisu ni pale. Ljubav bez uslova ne postoji. Društvo bez svađa ne postoji. Čovek bez mane ne postoji. I nikad neće postojati. I sve to što vi mislite da nemate i želite da imate - zapravo vam i n

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da znaš

Zamrzela sam jorgovane zbog tebe. Ne znam zašto ih sam se setila, kad ih sada nema, ali eto, zamrzela sam ih. Istina je, nema te ljubičaste boje, pogled na prozor se zaustavlja na kapima kiše koje nikako odatle da se sklone, ali i dalje tebe ima u njima, kao nekada u svakom cvetu jorgovana. Bože, kako sam bila srećna... Nisam umela da objasnim nijedan osmeh, niti je trebalo. Hodala sam ulicom trudeći se da izgledam što normalnije, jer sam, možda i previše, zračila nekom pozitivnošću, osmeh koji sam nosila nije govorio da sam lepa, već da se lepo osećam. Uvek sam zastajala na pola Hajduk Veljkove osvrćući se oko sebe da l` ima nekoga i krišom brala te divne cvetove sa drveta i svaki od njih je mirisao na tebe, podsećao na tebe, rascvetan suncem, okupan nebom, ogledan u boji tvojih očiju.. A sada ih nema.

Čudno je da je većina stvari, koje mrzim kod drugih ljudi, upravo ono što odlikuje mene samu: mrzim ljude koji kasne, mrzim patetiku, mrzim bespotrebne filozofije, mrzim komplikovanje stvari, mrzim devojke na tribini, mrzim da mi sole pamet... I još čudnije to što sam svesna svega toga, a opet ne radim ništa po tom pitanju. Što sam starija ovo društvo sve više počinje da me užasava. Valjda nam je kroz ceo život potreban mentor koji ne nas nagoniti na rešavanje problema, a pošto ga nemamo - stapamo se i živimo sa njima, prihvatajući ih kao normalne okolnosti urbanog života. I posle nek mi neko kaže da ova država nije propala! Jeste, propala je i propadaće sve dok se ljudima poput mene ne razgraniči svest o tome da je svaki problem zahtev za pronalaženjem rešenja, a ne dokaz o nepostojanju rešenja. I svi ti "problemi" sa kojima se mi sami susrećemo su daleko manji naspram globalnih problema, al` realno razmišljajući shvatite da će vam to što ste nahranili jedno gladno dete u A

Ne osećam potrebu da zavidim nekome na nečemu za šta znam da može biti bolje. Nekoliko toplih reči, dodir, dva i samo potvrdim vlasništvo. Oduvek je bilo lepše vladati iz senke. Niko ne zna i uvek je za sve neko drugi kriv, a još i niko ne sumnja u tebe koji stojiš sa strane i sve to posmatraš, prerušen u baštovana ili kako to već dolikuje holivudskim filmovima. Sve je to čitavu klasu iznad shvatanja svih onih koji gabaritno obraćaju pažnju na stvari. Ipak ti poseduješ tu dozu prefinjenosti i perfekcionizma, ulivajući nezasluženo poverenje. Tebe ne treba niko da laže, jer svi znaju da lažeš bolje od njih. Tebi niko ne pokušava da zamaskira oči, jer se i ne plaše da ti prikažu situaciju kakva jeste, a ni ti ne zahtevaš da ona tebi sasvim odgovara. Zašto bi iko brinuo bez potrebe, kad ima ko će to da učini umesto tebe?

Da mi oduzima stvari koje volim zimi je već prešlo u naviku. Iz godine u godinu, toliko često, da sve sama predam sa prvim snegom, od njega načinim belu zastavicu i za svaki osećaj sreće padam u zimski san iz kog se niko i ne trudi da me probudi, a ja to ni od koga i ne očekujem. Kao da se čitav moj svet pomiri sa tim i čeka proleće, period ljubavnih pesama i šminkom vedrih boja naglašenih očiju. Traje on, znaš, sve do mog rođendana, jer tvoj nema poente više da pominjem. Njim počinje nedelja čaprkanja po kutiji sećanja i gledanja starih filmova. Kad bih ih snimila, zaradila bih milione, sigurno. Ne bih bila ni prva, ni poslednja koja je unovčila svoj životni scenario, samo bi mi bilo jako, jako teško da pronađem glumca kao što si bio ti.