011: Beograd sad te krije

Zdravo. Piše vam umorni klovn iz putujućeg cirkusa. Već duže vreme učim da žongliram sa tri različite priče svog života. Tri, za moj ukus preduge, isprepletene priče, poput klupčića, čiji početak su Oni, a kraja verovatno i nema. Naš cirkus se odavno pretvorio u lavirint, a odvratni Minotaur unutar mene, koji sam možda i ja sama, Njih je odavno progutao. Danas, Oni su unutar mene, svaki me kolje i oštrim mačetama seče, a koegzistiraju. Možda nemaju dodira jedni s drugima, možda i ne znaju jedni za druge. Prvi sigurno ne zna za drugog i trećeg, drugi ne zna za trećeg, a načuo je nešto o prvom, a treći ne zna ni za prvog, ni za drugog. Tri potpuno različita, a nehumano slična bića žive zajedno u organu teškom nekih dvesta pedeset grama i bore se da izađu odatle, a nesvesno žele da ostanu. Moram da pohvalim ovu vazdušasto zemljanu masu od mog tela da je odlično naučila da žonglira sa te tri priče. I čeka četvrtu. Da nije tužno, bilo bi smešno, al’ šta drugo očekivati od o

Čemu izbezumljeni pogled, mladiću? Zašto su se zaledile te oči što su me do danas gledale sa tolikom strašću i divljenjem? Sećaš se kad si mi govorio da si slabašan i nemoćan pred ljubavlju, a ja te dodirnula po kosi kao da sam osvojila ceo svet i da mi niko ništa ne može? Iako sam ćutala, moj dodir je lagao i više nego što bi reči ikada mogle. Prestani da me tako zgranuto gledaš! Ne, ne treba mi pomoć... Ne trebaju mi ičije siromašne reči da će osvanuti dan u kom će đubretari odneti sve smeće moje prošlosti. Pogodi šta? I ti što govore lažu - mnogo više nego što je moj dodir tebe. Lažu! Neće osvanuti! Nikada ti neće osvanuti sve dok stojiš na sunčevoj svetlosti, a nešto vrišti u tebi i nagoni te da izgriženim noktima grebeš po sopstvenoj koži ne bi li osetio nešto više od bola koji te grebe iznutra... I ti bi vrištao, ali bojiš se da će ljudi pomisliti da si lud, a jesi lud, pa bežiš od ljudi, bežiš i od sebe, zatvoriš se između četiri zida i čupaš kosu želeći da se ispr