Pismo jednog klovna
Zdravo.
Piše vam umorni klovn iz putujućeg cirkusa. Već duže
vreme učim da žongliram sa tri različite priče svog života. Tri, za moj
ukus preduge, isprepletene priče, poput klupčića, čiji početak su Oni, a
kraja verovatno i nema. Naš cirkus se odavno pretvorio u lavirint, a
odvratni Minotaur unutar mene, koji sam možda i ja sama, Njih je odavno
progutao. Danas, Oni su unutar mene, svaki me kolje i oštrim mačetama
seče, a koegzistiraju. Možda nemaju dodira jedni s drugima, možda i ne
znaju jedni za druge. Prvi sigurno ne zna za drugog i trećeg, drugi ne
zna za trećeg, a načuo je nešto o prvom, a treći ne zna ni za prvog, ni
za drugog. Tri potpuno različita, a nehumano slična bića žive zajedno u
organu teškom nekih dvesta pedeset grama i bore se da izađu odatle, a
nesvesno žele da ostanu. Moram da pohvalim ovu vazdušasto zemljanu masu
od mog tela da je odlično naučila da žonglira sa te tri priče. I čeka
četvrtu. Da nije tužno, bilo bi smešno, al’ šta drugo očekivati od ove
klovnovske duše...
Zanima li vas nešto više o tim pričama? Prva je predivnost škorpije od grada, druga je predivnost neveste Jadrana, treća se nazire, nema ni vreme ni mesto, ali moram da je pomenem, jer je vidim previše jasno da bih smela da ignorišem. Svako normalan bi pobegao glavom bez obzira i pronašao neki skroman i pošten posao i živeo u kućici na periferiji grada brinući o svojoj cvetnoj baštici i poskupljenju mleka. Ne i ja. Ja i dalje žongliram, i dalje pišem te priče, a nemoguće je zamisliti bilo kakvu sličnost između početka tih priča i ovoga sada. Ali ja i dalje žongliram. I dalje pišem. Žongliram. Pišem. I sve tako dok se ne pojavi neka četvrta priča, neko magično klupo i poput Arijadninog spase ove mrvice ljudskosti u meni što su ostale. I dalje mi je najdraža prva priča. Valjda ožiljci neistraženog najteže nestaju. I zbog nje zavolim i zamrzim mesta koja volim najviše na svetu - kamene plaže, bele pločnike i zavučene ulice. Zbog nje bih sutra ujutru bacila bombu na mesto koje je u meni budilo sreću i slobodu jednog delfina na suncu. Zbog nje bih tugu zalila vodkom i ljubila se s prvim kom ne znam ni ime, jer od mog sna o Crvenom trgu i sreći na plavom kauču, jedino ta vodka i jeste ostala. Druga priča je nastala pre prve, al’ ona ne zna da li je roman ili obična priča. Ona ne zna ni da li je priča uopšte. Ona ne želi da zna, al’ ja je stvaram, ja je pišem, ja joj ne dam da pobegne od mojih umetničkih čula, ja je budim u pola noći da joj pričam o nekom glupavom cilju i razočarenju u život... Ni treća priča nije priča. Ona je samo početak nečeg novog, zapisanog jedino na zvezdanom nebu i skrivenog negde unutar mene izgubljene između dve sasvim druge priče. Možda, kada se pronađem, možda se posvetim lekturi tih zvezdanih zapisa i prilagodim je sebi. Možda, kada se pronađem, otkrijem i da li je druga priča zaista priča i prestanem da je volim ili nađem način da je volim još više i da bude samo moja. Možda, kada se pronađem, zaboravim na prvu priču i ponovo zavolim tu kamenu plažu zbog osećaja koji sam ja tu sebi stvorila pre dve godine, a ne zbog nečeg što će sutra stvoriti neko ko te talase ne zaslužuje. Možda, kada se pronađem... Umorio me je život prepun oscilacija „od egzaltiranih emocija, sjaja, duhovnog uzdizanja, do mraka i destrukcije“, a zavisna sam od njih. Zašto očekujete bilo šta? Ja sam samo klovn. A možda i nisam. Možda sam samo propali cirkuzant koji pokušava da pronađe sebe, a istovremeno se gubi, još više, još dalje... Uništen ili promenjen - ko će ga znati.
Zanima li vas nešto više o tim pričama? Prva je predivnost škorpije od grada, druga je predivnost neveste Jadrana, treća se nazire, nema ni vreme ni mesto, ali moram da je pomenem, jer je vidim previše jasno da bih smela da ignorišem. Svako normalan bi pobegao glavom bez obzira i pronašao neki skroman i pošten posao i živeo u kućici na periferiji grada brinući o svojoj cvetnoj baštici i poskupljenju mleka. Ne i ja. Ja i dalje žongliram, i dalje pišem te priče, a nemoguće je zamisliti bilo kakvu sličnost između početka tih priča i ovoga sada. Ali ja i dalje žongliram. I dalje pišem. Žongliram. Pišem. I sve tako dok se ne pojavi neka četvrta priča, neko magično klupo i poput Arijadninog spase ove mrvice ljudskosti u meni što su ostale. I dalje mi je najdraža prva priča. Valjda ožiljci neistraženog najteže nestaju. I zbog nje zavolim i zamrzim mesta koja volim najviše na svetu - kamene plaže, bele pločnike i zavučene ulice. Zbog nje bih sutra ujutru bacila bombu na mesto koje je u meni budilo sreću i slobodu jednog delfina na suncu. Zbog nje bih tugu zalila vodkom i ljubila se s prvim kom ne znam ni ime, jer od mog sna o Crvenom trgu i sreći na plavom kauču, jedino ta vodka i jeste ostala. Druga priča je nastala pre prve, al’ ona ne zna da li je roman ili obična priča. Ona ne zna ni da li je priča uopšte. Ona ne želi da zna, al’ ja je stvaram, ja je pišem, ja joj ne dam da pobegne od mojih umetničkih čula, ja je budim u pola noći da joj pričam o nekom glupavom cilju i razočarenju u život... Ni treća priča nije priča. Ona je samo početak nečeg novog, zapisanog jedino na zvezdanom nebu i skrivenog negde unutar mene izgubljene između dve sasvim druge priče. Možda, kada se pronađem, možda se posvetim lekturi tih zvezdanih zapisa i prilagodim je sebi. Možda, kada se pronađem, otkrijem i da li je druga priča zaista priča i prestanem da je volim ili nađem način da je volim još više i da bude samo moja. Možda, kada se pronađem, zaboravim na prvu priču i ponovo zavolim tu kamenu plažu zbog osećaja koji sam ja tu sebi stvorila pre dve godine, a ne zbog nečeg što će sutra stvoriti neko ko te talase ne zaslužuje. Možda, kada se pronađem... Umorio me je život prepun oscilacija „od egzaltiranih emocija, sjaja, duhovnog uzdizanja, do mraka i destrukcije“, a zavisna sam od njih. Zašto očekujete bilo šta? Ja sam samo klovn. A možda i nisam. Možda sam samo propali cirkuzant koji pokušava da pronađe sebe, a istovremeno se gubi, još više, još dalje... Uništen ili promenjen - ko će ga znati.
Naučite me da pišem nove priče.
Izbledeo pozdrav,
JA
 |
| Copyright © Hari Sulistiawan |
