E, moj mladiću..

Čemu izbezumljeni pogled, mladiću? Zašto su se zaledile te oči što su me do danas gledale sa tolikom strašću i divljenjem? Sećaš se kad si mi govorio da si slabašan i nemoćan pred ljubavlju, a ja te dodirnula po kosi kao da sam osvojila ceo svet i da mi niko ništa ne može? Iako sam ćutala, moj dodir je lagao i više nego što bi reči ikada mogle. Prestani da me tako zgranuto gledaš! Ne, ne treba mi pomoć... Ne trebaju mi ičije siromašne reči da će osvanuti dan u kom će đubretari odneti sve smeće moje prošlosti. Pogodi šta? I ti što govore lažu - mnogo više nego što je moj dodir tebe. Lažu! Neće osvanuti! Nikada ti neće osvanuti sve dok stojiš na sunčevoj svetlosti, a nešto vrišti u tebi i nagoni te da izgriženim noktima grebeš po sopstvenoj koži ne bi li osetio nešto više od bola koji te grebe iznutra... I ti bi vrištao, ali bojiš se da će ljudi pomisliti da si lud, a jesi lud, pa bežiš od ljudi, bežiš i od sebe, zatvoriš se između četiri zida i čupaš kosu želeći da se isprazniš, oslobodiš, da u neravninama betona pronađeš trunke samopoštovanja, ponosa, da se probudi zrela osoba u tebi i kaže ti da grešiš, da si ponosan... A nisi ponosan, zgazio si i poslednju mrvu ponosa i skakao po njoj, a ljudi su te gledali sa divljenjem, videli su nekog ko se bori za ono što voli, a ti nisi ni znao da voliš, samo si besomučno trčao za nečim što si mislio da je sreća. Sreća te je je jurila, budalo, ali ti nikada nije palo na pamet da se osvrneš... Nikada ti nije palo na pamet da postoji nešto levo i desno od tog sramnog stuba na kom stojiš, nikada se nisi usudio da pogledaš dalje od onog što želiš da vidiš...
Zašto se čudiš, mladiću? Znam da nikad pred tobom nije stajala opsednuta ludača, poput nadrogirane muze bolesnim režiserima horor filmova o histeričnim ženama. Razumem da si uplašen, ali zašto se čudiš? Izvini što sam razbila tu staklenu lutku idealne i srećne žene koju čuvaš godinama. Razumem što se plašiš stotina ogorčenih paukova realnosti što su izmileli svuda po tebi, ali zašto se čudiš? Zar si ti stvarno verovao da je unutar te lutke zaista ljubav, vera, nada? Tebe je sjebala ta nevinost unutar tebe koja je pravila tu lutku, nisam ja. Izvini, znam da je bolelo. Znam i da je deo tebe umro onog trenutka kada je taj fini porcelan poljubio beton. Naišao si u pogrešnom trenutku. Naišao si u pogrešnom životu. Zavoleo si pogrešnu osobu. Zavoleo si već mrtvu mene. Nemoj se plašiti tog suicidnog gena u mojoj strukturi, istrulio je on odavno. Sreća tog čoveka je bila trula jabuka u meni. Plaši se onoga što sam sposobna da sebi uradim, a da ostanem živa. I zato te ponovo pitam, čemu taj izbezumljeni pogled, mladiću? Još uvek ništa nisi video. Trči!