011: Beograd sad te krije

Žena sam, dakle, sve se, analogijom, može svesti na kupovinu cipela. Naravno, jedina razlika je što se cipelama ne zaklinjete na vernost, niti se to od vas očekuje, ali... Zamislite divne, kvalitetne cipele, koje ste skupo platili i jedva ih sebi priuštili. Sada ste njihov ponosni vlasnik i šetate ih visoko uzdignute glave, sa osmehom na licu. Odlične izrade, ne troše se... Idealne su za svaku moguću varijantu, od kućne atmosfere i razgovora sa roditeljima, do glamuroznog izgleda na novogodišnjoj žurci. I, nakon toliko proteklih meseci u kojima uživate u njima, nisu vam dosadile. Naravno, žensko ne bi bilo žensko kad ne bi poželelo druge cipele. Onda se setite tog jednog para koji gledate godinama, što u izlogu, što u vlasništvu nekog drugog. Nikada ih niste imali, a nikada nisu ni izašle iz mode. Ubeđeni ste da postoji vaš broj, da je perfektan, udoban, lagan, nežan, a opet, vama tako nedostižan. Čak i kada ste imali priliku da ih priuštite sebi - niste, da l` zbog straha ili zbog ne

Volela bih da ima, ali nema to mnogo veze sa kim ste se probudili prethodnog jutra. Nema veze ni sa tim što ta osoba i osoba sa kojom ste želeli da se probudite nisu iste osobe. Nema veze ni sa tim što ne shvatate zašto je toliko jutara palo u zaborav. Lepših, srećnijih... Ne pamtimo takve momente, jer mislimo da će trajati večno. Sećamo se samo onih kad smo se zaustavili u milisekundi da razmislimo o našoj sreći i već u sledećoj nastavili da uživamo. Ne sećam se nijednog trenutka u kom sam bila srećna, ali se zato sećam svih u kojima sam priznala sebi da sam srećna. Istina, nemam ništa od toga, doduše, nikad nisam ni imala, ali nikada ja ne bih mogla da oprostim sebi da živim životom bez ikakvog osećaja. Mogla sam da se rodim kao vodopad, na primer, da i dalje budem prepoznatljiva i jedinstvena, ali da, jednostavno, ne osećam. I šta će mi to? Ovako, za razliku od mnogih, imam sebe i imam svoja sećanja. Imala sam divnu, plavu kutijicu, čija je unutrašnjost bila obojena u zeleno. U njo

Bezbroj puta u životu sam pročitala sa majčinih usana “Eh, šta ti je život..” Još hiljadu puta više u očima ljudi oko sebe videla strah, tugu, patnju, bol, sve što je trebalo na mom licu da piše, a ja i dalje zadržavala bezosećajan i leden izraz lica, kao da se to ne dešava meni, kao da ne pripadam ovom univerzumu, kao da sam u celoj toj priči stranac, slučajni prolaznik, osoba koja se tu igrom sudbine zatekla i ne zna šta se dešava, ne zna koliko uspomena nose godine koje ostaljamo za sobom, koliko treba da boli i žigoše ruka na ramenu i iskren zagrljaj. Nisam znala. Nisam osećala. Nisam umela da osećam. Navikla sam da gubim. Stvari na koje se navikneš naučiš kako funkcionišu. Šta treba, šta ne, šta smeš, šta ne smeš, koje emocije smeš da pokažeš, koje treba da sakriješ, koliki ugao treba da ti naprave usne kako bi krivudava linija ličila na osmeh i vrlo uspešno zavarala sve koje na tvom licu očekuju oči krvave od suza. Ljude je lako lagati. Ljude koji te ne poznaju je mnogo lako l

Sećate li se svoje prve najbolje drugarice? Ja se sećam. Prvi dan škole, nakon tolikih godina provedenih u vrtiću, zalećem se niz stepenice i padam joj u zagrljaj. Otprilike, to je sve čega se sećam kad je to drugarstvo u pitanju. Još jedna fenomenalna stvar kod detinjstva: niste u obavezi [a ni u mogućnosti] da pamtite detalje, događaje, reči. Nema ni potrebe za tim i to je upravo to što taj period čini savršenim. Ali, nazad u realnost, više nemamo šest godina. Svi mi imamo po skoro dve decenije u zadnjici i, hteli ili ne hteli, imamo život. Ispunjen, prazan, urban, lagan, uništen, iskorišćen? Kakav god. Nebitno je. Suština je da ga imamo i ono što smo još od malih nogu shvatili da život ne čini jedna osoba, još otkad smo tražili drugare da se igramo u pesku. A sada, kad već čitate moje prosipanje pameti, vratite film unazad i nabrojte sve ljude za koje ste spremni ovog trenutka izaći napolje i poginuti. Bilo da vaš spisak sadrži jednu osobu ili deset, sve dok postoji - nebito je. Ni

Samo još jedan trenutak u kom bih se do sada osećala sebično. Oni koji su srećni me neće razumeti. Oni koji su zaljubljeni me tek neće razumeti. Ali to sam ja. Previše misli u glavi. Mnogo pogleda u daljinu, a samo viđenih odraza u prozoru. Još više pogleda u zemlju, a samo viđenog sopstvenog lika. I uvek premalo snage da bilo kome kažem bilo šta. Često me mrzi da kažem i samoj sebi, ali ne za taj trenutak, jer u njemu mogu izgovoriti naglas, čuti samu sebe i onda zaboraviti šta sam rekla, već zapisati, podeliti. Eto, zato sam sebična. Vama zatvaram kapiju da uđete u svet mojih osećanja, sebi uskraćujem pravu sliku gradeći onu koja meni odgovara. Eto, zato sam sebična. Ne podnosim tu svoju lenjost, ali nikad je neću kriviti što me uvek mrzi da zapišem ono što mislim, već krivim samu sebe. Toliko prećutanih misli, rima, tekstova, toliko obećanih pesama i dan danas nedovršenih. Ali i to sam ja. To je glavna crta koja me sprečava da budem čovek. Ne, to nije karakter. Mnogo vremena je pro