011: Beograd sad te krije

Ne znam koliko veruješ u evoluciju savesti, ali ispričaću ti nešto. Kada sam bila mala, bila sam tipično "dobro dete" iz filmova. Zanemarimo porodične traume, predstava mene u školi bila je savršena - slatko dete, inteligentno, nagrade s takmičenja, nastavnička naklonost, brojni talenti, širok spektar interesovanja, ponos roditelja. Malena devojčica koju su svi vukli za rukav da proba nešto novo i postigne nešto više. I postizala sam, mnogo. I danas nikako da stresem laskavu titulu đaka generacije s ramena. Postavlja se pitanje - da li me je to zaista činilo srećnom? Odgovoriću odmah - ne, prijatelju. Takva sredina je vrlo plodna za razvoj kompleksa, bez dodatnog đubrenja i zalivanja. Dok sam se ja budila u šest da bih u sedam bila u školi na dodatnoj nastavi iz fizike - mene su mučile druge stvari, potpuno tipične za "običnu decu". Ne lažimo se, uprkos svemu – ja nikada nisam bila obično dete. Mene je brinulo to što me prethodnog dana niko nije pitao "da se sm

Volim te. Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima... Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.

...nastao iz osećanja koje prosečni ljudi zovu ljubomora. Ne, devojko, nisam ljubomorna. Ni u jednom trenutku ne poželeh da imam to što svi misle da želim. Ne bih se usudila da dozvolim da njegovo ime povežu s mojim. Ne nakon što si od njega stvorila sve od čega sam ga čuvala. Reci mi, kako ti uspeva da tu destruktivnu prirodu uviješ u detinje porukice? Reci mi, kako te nije sramota da mu pored najlepših pesama ovog sveta govoriš tako nešto? Ne brini, imam ja razumevanja za tvoju maloumnost. Jedino nemam srca da ti oprostim što si je izmislila kod njega...

Zdravo. Piše vam umorni klovn iz putujućeg cirkusa. Već duže vreme učim da žongliram sa tri različite priče svog života. Tri, za moj ukus preduge, isprepletene priče, poput klupčića, čiji početak su Oni, a kraja verovatno i nema. Naš cirkus se odavno pretvorio u lavirint, a odvratni Minotaur unutar mene, koji sam možda i ja sama, Njih je odavno progutao. Danas, Oni su unutar mene, svaki me kolje i oštrim mačetama seče, a koegzistiraju. Možda nemaju dodira jedni s drugima, možda i ne znaju jedni za druge. Prvi sigurno ne zna za drugog i trećeg, drugi ne zna za trećeg, a načuo je nešto o prvom, a treći ne zna ni za prvog, ni za drugog. Tri potpuno različita, a nehumano slična bića žive zajedno u organu teškom nekih dvesta pedeset grama i bore se da izađu odatle, a nesvesno žele da ostanu. Moram da pohvalim ovu vazdušasto zemljanu masu od mog tela da je odlično naučila da žonglira sa te tri priče. I čeka četvrtu. Da nije tužno, bilo bi smešno, al’ šta drugo očekivati od o

Čemu izbezumljeni pogled, mladiću? Zašto su se zaledile te oči što su me do danas gledale sa tolikom strašću i divljenjem? Sećaš se kad si mi govorio da si slabašan i nemoćan pred ljubavlju, a ja te dodirnula po kosi kao da sam osvojila ceo svet i da mi niko ništa ne može? Iako sam ćutala, moj dodir je lagao i više nego što bi reči ikada mogle. Prestani da me tako zgranuto gledaš! Ne, ne treba mi pomoć... Ne trebaju mi ičije siromašne reči da će osvanuti dan u kom će đubretari odneti sve smeće moje prošlosti. Pogodi šta? I ti što govore lažu - mnogo više nego što je moj dodir tebe. Lažu! Neće osvanuti! Nikada ti neće osvanuti sve dok stojiš na sunčevoj svetlosti, a nešto vrišti u tebi i nagoni te da izgriženim noktima grebeš po sopstvenoj koži ne bi li osetio nešto više od bola koji te grebe iznutra... I ti bi vrištao, ali bojiš se da će ljudi pomisliti da si lud, a jesi lud, pa bežiš od ljudi, bežiš i od sebe, zatvoriš se između četiri zida i čupaš kosu želeći da se ispr

Nije zbog tebe. Veruj mi da nije zbog tebe. Dozvoli mi da ti ispričam priču. Pre nego što počnem, želim da znam jednu stvar: da li misliš da su ljudi koji podignu ruku na sebe kukavice? Nemoj da mi odgovoriš. Nemoj ni da klimneš glavom. Vidim ti u pogledu, vidim zabezeknutost tvoje polovične duše mojim pitanjem, jer ni sam ne znaš da li si prestrašen, zgrožen ili se samog sebe plašiš. Znam, znam da si pomislio na ljude koje oni ostavljaju iza sebe. Znam da si pomislio na jecaje, mučne sahrane, smrznute šake koje se grče i stežu komad tkanine brišući suze koje je nemoguće zaustaviti. Znam da su ti prošle kroz glavu sve jezive scene iz filmova, jer si rođen pod srećnom zvezdom da tu jezu ne osetiš na svojoj koži. Ne treba da mi odgovoriš, unapred znam šta ćeš mi reći. Unapred znam da ćeš prvi podići kamen i osuditi, jer...

                I ovog jutra sam se probudila umornija nego što sam legla. Više odlazak u krevet gubi svaki smisao. Ponovo sam sanjala da sam bežala. Ne sećam se od čega, pamtim samo dugu stazu ispred mene, ispucalu zemlju od suše, požutelu travu na strmoj livadi sa moje leve strane i sebe, koja trčim bez obzira, snagu crpim iz petnih žila i samoj sebi se divim zbog toga. Bodrio me je neki strah, ali podjednako i želja da ne odustanem baš u tom trenutku, kad već nisam u svim trenucima pre toga. Skrenula sam sa staze i trčala niz tu livadu, ka nekom izvoru, gde sam ugledala majku kako spava na prašnjavom ćebetu, pored podignutih vojničkih šatora. Pokušavala sam da je probudim, ali nisam uspela.   Nakon toga sam se probudila. Kazaljke na satu su zauzimale oblik slova „V“, vrhovima dodirujući trojku i četvorku. Bilo je prerano da ustanem, a strah mi je i dalje lomio kosti, ne puštajući me da ponovo zaspim.