“A ti još inspirišeš..”
I
ovog jutra sam se probudila umornija nego što sam legla. Više odlazak u krevet
gubi svaki smisao. Ponovo sam sanjala da sam bežala. Ne sećam se od čega,
pamtim samo dugu stazu ispred mene, ispucalu zemlju od suše, požutelu travu na
strmoj livadi sa moje leve strane i sebe, koja trčim bez obzira, snagu crpim iz
petnih žila i samoj sebi se divim zbog toga. Bodrio me je neki strah, ali podjednako
i želja da ne odustanem baš u tom trenutku, kad već nisam u svim trenucima pre
toga. Skrenula sam sa staze i trčala niz tu livadu, ka nekom izvoru, gde sam
ugledala majku kako spava na prašnjavom ćebetu, pored podignutih vojničkih
šatora. Pokušavala sam da je probudim, ali nisam uspela. Nakon toga sam se probudila. Kazaljke na satu
su zauzimale oblik slova „V“, vrhovima dodirujući trojku i četvorku. Bilo je
prerano da ustanem, a strah mi je i dalje lomio kosti, ne puštajući me da ponovo
zaspim.
Kao
što rekoh, nije ovo prvi put da mi se ovo dešava. Savest u meni je imala običaj da učini da ne
sastavim više od trideset sati sna nedeljno. Psihologija mi je poznata dovoljno
da znam da mi šalje određene poruke, ali ne shvata da mi je nivo koncentracije
mi je toliko nizak, da više ni ne pokušavam da ih rastumačim i shvatim. Muči me
praznina ovih dana i kako god je pokušam ispuniti, ne nalazim pravi način. Svaki
od njih je sačinjen po istom šablonu: ustani, preživi, vrati se u krevet. Uz
pravu motivaciju – verujem da je lako i to, ali ko je to izgubio motivaciju, pa
da je ja nađem? Nisam pesimista, samo mi ponestaje energije. Postajem umorna,
ali zaista. Kad bolje razmislim, imam i od čega da budem. Ja ceo život od
nečega bežim. Bežim od budućnosti, bežim i od prošlosti, bežim od obaveza,
bežim od vezivanja, bežim od emocija, bežim od suočavanja sa istinom, bežim od
svega što poseduje potencijal da slomi ovo tanko staklo koje me štiti, čak i
ponekad od same sebe bežim. Verujte mi, potrebno je mnogo energije za tako dug
beg od života. Mnogo više nego što bi mi, verovatno, bilo potrebno da se suočim
sa svim tim. S tim što mi je za to potrebno i nešto hrabrosti, koju sam još kao
dete zakopala dok sam se igrala, a sada se više i ne sećam gde.
Potrebno
mi je vreme, vreme koje bih posvetila sebi samoj i ispunila ga na način na koji
ja želim. Vreme koje bih ukrala od ovog grada i svih ljudi u njemu, prepustila
ga moru, martovskim burama i vetru koji
lomi palmine grane. Želim sate i sate spokoja skrivenog u čitanju romana na
vrhu tvrđave „Forte Mare“. Želim osmeh dečka koji iznajmljuje ležalje i
suncobrane. Želim sliku sebe sa maramom labavo vezanom oko vrata i tamnim
naočarima za sunce, kako u podne sedim sama u bašti kafića na Trgu soli i pijem
čaj od hibiskusa. Želim da prošetam duž pristaništa i da hranim galebove. Želim
da zaboravim zvuk zvona svog mobilnog telefona. Želim nekoliko dana koje bih
ispunila mirom kojim odiše Herceg Novi.
Kada
bih samo mogla da jedan od toliko dana prethodnog leta iščupam iz kalendara i
stavim ga umesto sutra, da bude, na primer, 19. avgust, a ne 16. mart. Tek
toliko da napunim baterije za neko buduće vreme, vreme u kom me očekuje toliko
obaveza od kojih ne smem da pobegnem. To leto
je divlja lepota Crne Gore svojom posebnošću izdvajala od svih ostalih.
Posebnošću koja mi u ovom trenutku toliko nedostaje, koju toliko volim.
Urbanost našeg mladog grada me svakondnevno ubrzava, a ja brže od sopstvenog
života ne umem da idem. Meni je potrebno da odem odavde, na kratko, što dalje, negde
gde svi problemi kojima me realnost pritiska ne bi bili bitni i preko noći bi
postali neprimetni. Potrebna mi je daljina koja će mi pomoći da shvatim da ti
problemi nikada i nisu bili toliko veliki kakvim ih nepostojeća deformacija
mojih očiju čini. Daljina koja me čeka tamo negde, stotinama kilometara daleko,
koju ću moći sebi da priuštim tek kada u gomili reči pronađem one koji će sve
te probleme da reše i kojoj ću tek tada u potpunosti moći da se prepustim, koja
će za mene predstavljati uživanje, a ne ponovno bežanje od nečega.
Novi
dan. Nakon što sam strpala nekoliko knjiga u torbu, majčin glas me je podsetio
da ponovo kasnim, a ja sam se u tom trenutku setila suštine svega, one koju sam
davno zaboravila – ne treba ja da prestanem da trčim. Treba samo da promenim
smer. Osećam da ću od večeras početi mirno da spavam.
 |
| Copyright © 2009 Danijel Jovanovic |
