Ne okreći se.
Ako ikada budem imala ćerke, naučiću ih da nose kratke suknje. I da se ne okreću. Postoji stvar koju mrzim kod pisanja - uvek dođeš do kraja strane. Uvek te poslednji red navede na izbor. Imaš pred sobom prazan list, mogućnost da promeniš priču, mogućnost da započneš novu. Imaš mogućnost da dovršiš započeto i staviš vosak na kovertu zamišljen već nakon prvog slova. I toliko je teško napraviti izbor. Pisanje i život su toliko slični. Mrzim poslednje redove. Mrzim prazne stranice. Mrzim trenutke u kojima treba da odlučujem da li da presečem i završim, iako taj kraj nije onakav kakav sam želela. Al' eto, poslednji red na listu. Nema prostora čak ni za "Živeli su srećno do kraja života". Samo iznenadne tačke i nedovršene rečenice. Presečeni zagrljaji koji zaustavljaju vreme, pogledi izgubljeni u naglom mraku, "volim te" napisano do pola jer je nestalo mastila. Raskrsnica bez rikverca. Stigneš do tačke koja može da bude kraj ako ti odlučiš da to bude. Ne