Ne okreći se.

Ako ikada budem imala ćerke, naučiću ih da nose kratke suknje. I da se ne okreću.

Postoji stvar koju mrzim kod pisanja - uvek dođeš do kraja strane. Uvek te poslednji red navede na izbor. Imaš pred sobom prazan list, mogućnost da promeniš priču, mogućnost da započneš novu. Imaš mogućnost da dovršiš započeto i staviš vosak na kovertu zamišljen već nakon prvog slova. I toliko je teško napraviti izbor.

Pisanje i život su toliko slični. Mrzim poslednje redove. Mrzim prazne stranice. Mrzim trenutke u kojima treba da odlučujem da li da presečem i završim, iako taj kraj nije onakav kakav sam želela. Al' eto, poslednji red na listu. Nema prostora čak ni za "Živeli su srećno do kraja života". Samo iznenadne tačke i nedovršene rečenice. Presečeni zagrljaji koji zaustavljaju vreme, pogledi izgubljeni u naglom mraku, "volim te" napisano do pola jer je nestalo mastila. Raskrsnica bez rikverca. Stigneš do tačke koja može da bude kraj ako ti odlučiš da to bude.

Ne okreći se.
Uvek će postojati ljudi sa kojima razgovori mogu trajati večno. Uvek će postojati ljudi sa kojima možeš da dočekaš zoru na tepihu uz vatru i vino. Uvek će postojati ljudi koji će izgovoriti "Ti si jedina koja...". Ali ti biraš da li ćeš slušati kao na času istorije ponedeljkom ujutru ili kao da pred tobom stoji druga polovina tebe same. I uvek imaš drugo uvo na koje će "da izađe". Možeš da slušaš. Možeš da govoriš. Popunjena stranica. Novi list.

Ako ga okreneš - ne okreći se.

Ili nemoj da ga okreneš. Budi pokislo kuče koje prati pokislo kuče. Ali nikada nemoj da bežiš sa puta kojim si krenula. Nema razloga, besne kučke ujedaju i po kiši.

Jer nema svrhe da se okrećeš.

Ne okreći se.

Napravi hiljadu koraka, nestani iz vidokruga i kada ulica i ti ostanete nasamo - stani. I radi šta ti je volja.

Ali kad kreneš ne okreći se.

Pusti da poslednja slika budu tvoja lepa leđa i noge koje odlaze. Ljudi će zapamtiti samo ono poslednje što dobiju od tebe. Sve pre toga postaje nevažno. Pruži im više nego što zaslužuju. Vaši su te koje žele da žive na tebi, ne ti na njima.

Jedna od najtužnijih rečenica je "Shvatićeš i biće ti žao". Ne treba je izgovarati. Besmisleno je. Kao Novkovićevo "Biće rata".

Biće.

Ali previše je tuge u tom zlu da bi o tome govorio pre, za vreme, posle. Neke istine same po sebi vrede, ali nikad više od onih koji o njima ne govore.

Biće.

Prećuti.

I ne okreći se.