» Opet smo zajedno - posle petnaest godina «
“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”