011: Beograd sad te krije

Mladenovac, 4. april 2014. godine Zgrada koja je predstavljala susret sa prošlošću, danas je samo usputna stanica nekom golubu koji se zadrži na limenom krovu. April budi život u ulici Kralja Aleksandra Obrenovića u Mladenovcu. Petak, odvajkada poznat kao ‘pijačni dan’. Starije gospođe sa pletenim tobrama iz kojih viri prolećni zeleniš, đaci sa rančevima, formalno obučeni zvaničnici iz opštinske uprave, gomila ljudi koji nekuda žure - različite životne dobi i različiti putevi koji se ukrštaju kod gradske pošte. Malo šta nekog od tih prolaznika navede da zađe u deo ulice gde se ona spaja s Jaše Prodanovića, na čijem ćošku počiva zgrada Zavičajnog muzeja Mladenovca sagrađena 1929. godine.

Ako ikada budem imala ćerke, naučiću ih da nose kratke suknje. I da se ne okreću. Postoji stvar koju mrzim kod pisanja - uvek dođeš do kraja strane. Uvek te poslednji red navede na izbor. Imaš pred sobom prazan list, mogućnost da promeniš priču, mogućnost da započneš novu. Imaš mogućnost da dovršiš započeto i staviš vosak na kovertu zamišljen već nakon prvog slova. I toliko je teško napraviti izbor. Pisanje i život su toliko slični. Mrzim poslednje redove. Mrzim prazne stranice. Mrzim trenutke u kojima treba da odlučujem da li da presečem i završim, iako taj kraj nije onakav kakav sam želela. Al' eto, poslednji red na listu. Nema prostora čak ni za "Živeli su srećno do kraja života". Samo iznenadne tačke i nedovršene rečenice. Presečeni zagrljaji koji zaustavljaju vreme, pogledi izgubljeni u naglom mraku, "volim te" napisano do pola jer je nestalo mastila. Raskrsnica bez rikverca. Stigneš do tačke koja može da bude kraj ako ti odlučiš da to bude. Ne

Intervju profil: Sandra Tagić  © Lidija Stepanović „Za mene ima najveći značaj to što sam umela da prepoznam dar kod dece i da ih usmerim. To me ispunjava više nego sve moje slike.“   Navučenih zavesa, sa prigušenim osvetljenjem koje dopire iz spuštenih lustera, kafić podseća na zadimljene barove u američkim filmovima. Zidovi obloženi lamperijom i bledo zelenim tapetama daju mu toplinu. Čarli Čaplin sa uramljenog crteža nadgleda niske drvene stolove. Osim konobara, koji sebi u bradu psuje aparat za pravljenje espresa, lokal je potpuno prazan, kao da su rani jutarnji časovi. Časovnik na zidu otkucao je podne u trenutku kada se iz zvučnika čula pesma čuvene Belinde Karlajl. Na vratima se pojavljuje punačka sredovečna žena u indigo plavoj suknji do članaka. Pepeljasto plava kosa svezana u rep otvara joj lice sa koga, ispod dubokih podočnjaka, blista osmeh. Sandra Tagić. Po obrazovanju je diplomirani menadžer marketinga umetnosti. Ipak, u raznim životnim periodima, proširio se

© Ricky Siegers Ali zato jesam milion puta pomislila koliko bih volela da si tu - tvoje prste na potiljku, dah na obrazu, zube na usnama, ruke na zadnjici, moju glavu na tvojim grudima, tvoj dodir, miris, blizina, pogled, sve. Milion puta kad nisi bio tu, milion puta kad si bio tu, a ja se grizla što mi nisi bliže. To su sitnice za kojim sam čeznula u nekim bezličnim sekundama - kad me pogledaš i nasmešiš se da mi bez reči staviš do znanja da si shvatio, kad se stvori osećaj toplote vlažnih usana kad me poljubiš u obraz, kad ti priđem i poljubim te u kosu bez razloga, kada te dotaknem, a ti ni ne registruješ uopšte da sam to uradila, kada se naslonim na tebe, a ti ni ne prebaciš ruku preko mog ramena - bezbroj glupih sekundi u kojima ne mogu da prežalim što ne mogu da te privučem sebi, poljubim ili se zavučem u zagrljaj.

Mogu ja da prekrstim noge i prekrijem rupu na čarapama od žara njegove cigarete. Mogu da se pravim da ne vidim da gledaš u mene dok popravljam ruž u toaletu. Mogu da ignorišem sve što govoriš tvrdeći da želim da čujem samo izvinjenje. Mogu i da te presečem pogledom i u oči ti kažem da lažeš kad mislim da lažeš. Mogu da ti priznam da sam pisala o tebi za sve na ovom svetu sem tebe. Mogu da odglumim da mi smeta kad spustiš šaku na moje koleno. Mogu jezikom da sklonim tragove sladoleda sa ruba usana, kao slučajno. Mogu da te ismejem pred deset drugova dok stojiš među njima. Mogu da ženskim trikovima učinim da svih deset stane na moju stranu. Mogu da ti otmem svoj telefon iz ruku iako u njemu nema šta da se pročita. Mogu da obučem kratko, jer znam da to voliš. A onda još kraće.

Poznajem jednu devojku koja nema čemu da se vrati kad dođe sebi. Znam joj i ime, ali - osim ako ju nije stvorio bog samodestrukcije i razaranja - to ime je njeno samo zato što je zapisano u matičnoj knjizi i ni zbog čega drugog, te neću ni da ga pominjem. Nestalna kao boja njenih očiju, mogla bi da bude najbolja i najgora osoba koju ste ikada imali priliku da upoznate. Godinama sam je gledala kako grize nokte dok joj drugi grizu ono malo duše što je u njoj ostalo. Jednom kad otreseš tu odvratnu naviku sa svog ramena, gledanje ljudima u ruke ti postane rutina. Kidala je lagano, sloj po sloj, zadirući duboko do poslednjeg koji je pokrivao nerv. Kad god bi došla do njega zarila bi zube ispod, u kratkom trzaju ga otkinula i posisala krv iz zanoktice. Nisam morala da se trudim da je razumem - kad nešto toliko oštro i snažno zaboli, ne stižeš da misliš ni na šta drugo. Uvek sam zamišljala kako raširenih prstiju obuhvata podlaktice i grebe ih noktima koje nema, pritiskajući toliko snažno da j