Uspela si, zar ne?
Poznajem jednu devojku koja nema čemu da se vrati kad dođe sebi. Znam joj i ime, ali - osim ako ju nije stvorio bog samodestrukcije i razaranja - to ime je njeno samo zato što je zapisano u matičnoj knjizi i ni zbog čega drugog, te neću ni da ga pominjem. Nestalna kao boja njenih očiju, mogla bi da bude najbolja i najgora osoba koju ste ikada imali priliku da upoznate. Godinama sam je gledala kako grize nokte dok joj drugi grizu ono malo duše što je u njoj ostalo. Jednom kad otreseš tu odvratnu naviku sa svog ramena, gledanje ljudima u ruke ti postane rutina. Kidala je lagano, sloj po sloj, zadirući duboko do poslednjeg koji je pokrivao nerv. Kad god bi došla do njega zarila bi zube ispod, u kratkom trzaju ga otkinula i posisala krv iz zanoktice. Nisam morala da se trudim da je razumem - kad nešto toliko oštro i snažno zaboli, ne stižeš da misliš ni na šta drugo. Uvek sam zamišljala kako raširenih prstiju obuhvata podlaktice i grebe ih noktima koje nema, pritiskajući toliko snažno da jagodice na prstima poblede, a bol u njima postane neizdrživ. Ona je prva osoba koja mi je pomogla da shvatim koliko je fizički bol dragocen. Ona je poslednja osoba koju sam nemo gledala kako propada bez volje da joj pomognem.
Slušala sam zadivljujuće komentare ljudi o njenom stavu da je pokorila svet. Zbilja ga je i imala. Hodala je ulicom podignutih ramena, sa lutkarskim osmehom, praveći neprirodno velike zamahe rukama. Često bi se zaustavila da pomazi uličnu džukelu i mekim glasom je nazove nekim milim imenom. Prolaznicima bi se javljala kratko, ali srdačno i sve i da ih upita kako su, ne bi im odgovorila kako je ona. Onima koji su imali tu nesreću da im odgovori sažeto bi rekla "Sijam" i razvukla tanke usne u osmeh. Nije toliko lagala rečima, koliko je lagala očima. Imala je moć nad drugima kao da su psi - gledajući ih direktno u zenice podigla bi levu obrvu i stajala tako dok druga strana ne skrene pogled u stranu. Imala je moć nad drugima jer ih je plašilo što ima moć nad sobom. Zapravo je imala sve, samo ne to. Kada bi znala da u njoj vidim sve čega se ona sama plaši, mislim da ne bi mrzela mene, već sebe što je to bilo kome dozvolila.
Davno sam čitala o ljudskim sudbinama u kojima se stvori "neko" i okrene ti svet. On je bio njen "neko". On je bio jedna od onih belih laži koje izgovarate, a da niste ni svesni da lažete. Dovoljno tamnog tena da mu crveno besprekorno stoji, lenjog kapka na levom oku i podmuklog smeška koji nije skidao, bio je druga polovina svega što je bila ona sama. Umetnik u želji za usponom, zarađivao je tek toliko da ne mora iz tuđe pakle da vuče cigaretu i nije bio apsolutno ni po čemu poseban, ali nije bilo teško oučiti iskru u oku ispod podignute desne obrve koja je želela da ga odvede putem kojim niko nije gazio. Ta iskra kao da je iz njenog oka ispala. "Ne znam da li sam se zaljubila ja u njega ili moja želja da osvojim svet u njegovu", govorila je, "Njegovi prsti su se savršeno uklapali u praznine između mojih". Nije bio prvi čiji osmeh ju je činio srećnom, ali je bio prvi čiji poluosmeh ju je činio ženom. Kada se dvoje takvih ljudi sastavi - svet sam pada pred stopala.
Ali nisu se pomakli od tačke na kojoj su se dotakli, izuzev puta koji je svako od njih prešao da ode na svoju stranu. Ona je želela da ga iščupa iz živog peska, on je težio da to učini neko drugi, a tonuli su zajedno. Od devojke koja je grizla da ostvari svoje snove, pretvorila se u devojku koja prodaje dušu da ostvari tuđe. Ne bih mogla da kažem zašto se osećala tako. I nisam mogla da joj pomognem.
A dugujem joj.
Naučila me je koliko praznina u osobi može da reflektuje lepotu sveta. Naučila me je koliko malo snage je potrebno da se osloniš na štiklu i smrviš poslednji deo sebe koji je ostao ceo, a potom zakoračiš kao da se ništa nije desilo i izgradiš sebe ponovo. Naučila me je koliko je važno da se skloniš od sveta kada drhtiš i koliko je važno da zalediš kolena kada treba da hodaš pred ljudima. Stalno je ponavljala reči Ajn Rand: "Nije pitanje ko će da mi dozvoli, već ko će da me zaustavi". Gazila je po žaru i trnju, išla kuda se nije smelo, odgovarala ljudima kao da joj je svejedno da li će se okrenuti i otići zauvek. A zavolela bi ih, puštala da srastu uz nju i gde bi zabolelo - tu bi sekla. A kako bi od koga otišla gubila bi deo sebe. On joj je srastao uz dušu. Presekla je i otišla. Samo je ovaj put odsekla što nije trebalo i nije imala čemu da se vrati...
Kažu da je osmeh kao ogledalo - ako vam treba da se nasmejete pitajte je kako je. Ona je u svakoj ženi koja se ne plaši da osvoji svet.
Slušala sam zadivljujuće komentare ljudi o njenom stavu da je pokorila svet. Zbilja ga je i imala. Hodala je ulicom podignutih ramena, sa lutkarskim osmehom, praveći neprirodno velike zamahe rukama. Često bi se zaustavila da pomazi uličnu džukelu i mekim glasom je nazove nekim milim imenom. Prolaznicima bi se javljala kratko, ali srdačno i sve i da ih upita kako su, ne bi im odgovorila kako je ona. Onima koji su imali tu nesreću da im odgovori sažeto bi rekla "Sijam" i razvukla tanke usne u osmeh. Nije toliko lagala rečima, koliko je lagala očima. Imala je moć nad drugima kao da su psi - gledajući ih direktno u zenice podigla bi levu obrvu i stajala tako dok druga strana ne skrene pogled u stranu. Imala je moć nad drugima jer ih je plašilo što ima moć nad sobom. Zapravo je imala sve, samo ne to. Kada bi znala da u njoj vidim sve čega se ona sama plaši, mislim da ne bi mrzela mene, već sebe što je to bilo kome dozvolila.
Davno sam čitala o ljudskim sudbinama u kojima se stvori "neko" i okrene ti svet. On je bio njen "neko". On je bio jedna od onih belih laži koje izgovarate, a da niste ni svesni da lažete. Dovoljno tamnog tena da mu crveno besprekorno stoji, lenjog kapka na levom oku i podmuklog smeška koji nije skidao, bio je druga polovina svega što je bila ona sama. Umetnik u želji za usponom, zarađivao je tek toliko da ne mora iz tuđe pakle da vuče cigaretu i nije bio apsolutno ni po čemu poseban, ali nije bilo teško oučiti iskru u oku ispod podignute desne obrve koja je želela da ga odvede putem kojim niko nije gazio. Ta iskra kao da je iz njenog oka ispala. "Ne znam da li sam se zaljubila ja u njega ili moja želja da osvojim svet u njegovu", govorila je, "Njegovi prsti su se savršeno uklapali u praznine između mojih". Nije bio prvi čiji osmeh ju je činio srećnom, ali je bio prvi čiji poluosmeh ju je činio ženom. Kada se dvoje takvih ljudi sastavi - svet sam pada pred stopala.
Ali nisu se pomakli od tačke na kojoj su se dotakli, izuzev puta koji je svako od njih prešao da ode na svoju stranu. Ona je želela da ga iščupa iz živog peska, on je težio da to učini neko drugi, a tonuli su zajedno. Od devojke koja je grizla da ostvari svoje snove, pretvorila se u devojku koja prodaje dušu da ostvari tuđe. Ne bih mogla da kažem zašto se osećala tako. I nisam mogla da joj pomognem.
A dugujem joj.
Naučila me je koliko praznina u osobi može da reflektuje lepotu sveta. Naučila me je koliko malo snage je potrebno da se osloniš na štiklu i smrviš poslednji deo sebe koji je ostao ceo, a potom zakoračiš kao da se ništa nije desilo i izgradiš sebe ponovo. Naučila me je koliko je važno da se skloniš od sveta kada drhtiš i koliko je važno da zalediš kolena kada treba da hodaš pred ljudima. Stalno je ponavljala reči Ajn Rand: "Nije pitanje ko će da mi dozvoli, već ko će da me zaustavi". Gazila je po žaru i trnju, išla kuda se nije smelo, odgovarala ljudima kao da joj je svejedno da li će se okrenuti i otići zauvek. A zavolela bi ih, puštala da srastu uz nju i gde bi zabolelo - tu bi sekla. A kako bi od koga otišla gubila bi deo sebe. On joj je srastao uz dušu. Presekla je i otišla. Samo je ovaj put odsekla što nije trebalo i nije imala čemu da se vrati...
Kažu da je osmeh kao ogledalo - ako vam treba da se nasmejete pitajte je kako je. Ona je u svakoj ženi koja se ne plaši da osvoji svet.
 | ||
| © Oren Hayman |
