“Neka loša noć je za mene”
Način na koji je obrisala karmin i bacila papirnu salvetu je govorio za sebe. Promrzlim prstima je grubo prešla preko usana. Dovoljno brzo da bi svakom bilo neprimetno, ali opet, meni to nije promaklo. Imala je neki čudan lak na izgrickanim noktima, tamno plave boje. Bila je svesna svakog svog greha i spremna da ga ponovi i ponovo kamuflira. Voleo sam način na koji je to radila, nikad dobro, uvek ponosno. Večito ledena, kao vrhovi njenih prstiju koje je spretno spustila na moj dlan. Pre toga mi je pričala koliko voli markerom ispisane tagove po prozorima gradskog prevoza, toliko uverljivo da bi svako mogao da oseti ljubav prema svim tim imenima koje je nazivala svojom ekipom. Nešto me je kočilo. Verovatno to što se nisam usuđivao da pitam zašto baš njih naziva svojima, kada sam znao sve o njoj, iako mi nikad o tome nije pričala. Znao sam njenu blisku i dalju prošlost, sumnjivu sadašnjost i naslućivao budućnost koju ni ona nije znala. Ovo je tako mali grad, pomislih, toli