“Neka loša noć je za mene”

Način na koji je obrisala karmin i bacila papirnu salvetu je govorio za sebe. Promrzlim prstima je grubo prešla preko usana. Dovoljno brzo da bi svakom bilo neprimetno, ali opet, meni to nije promaklo. Imala je neki čudan lak na izgrickanim noktima, tamno plave boje. Bila je svesna svakog svog greha i spremna da ga ponovi i ponovo kamuflira. Voleo sam način na koji je to radila, nikad dobro, uvek ponosno. Večito ledena, kao vrhovi njenih prstiju koje je spretno spustila na moj dlan. Pre toga mi je pričala koliko voli markerom ispisane tagove po prozorima gradskog prevoza, toliko uverljivo da bi svako mogao da oseti ljubav prema svim tim imenima koje je nazivala svojom ekipom. Nešto me je kočilo. Verovatno to što se nisam usuđivao da pitam zašto baš njih naziva svojima, kada sam znao sve o njoj, iako mi nikad o tome nije pričala. Znao sam njenu blisku i dalju prošlost, sumnjivu sadašnjost i naslućivao budućnost koju ni ona nije znala. Ovo je tako mali grad, pomislih, toliko je lako saznati ko sinoć nije spavao u svom krevetu. Oduvek je vešto padala u zagrljaj svakog od često velikog broja vatri između kojih je stajala, plesala sa svakim plamenom i nikad se nije otopila. Kao zaražena lopta kojom su se dobacivali, dve posvađane strane, prepune mržnje, gneva i nerazumevanja. Svakoj je pripadala i nije bila ničija. Svako je želeo da je drži u rukama i jednog po jednog je razdirala. Zbog jedne jabuke čitave korpe su bacane. A ona je stajala, postojana, nepromenjena, prelepa. Iz dana u dan ju je menjala samo boja karmina na punim usnama. Nikad ga nije skidala i nikad nije birala čiju će košulju baciti na pod, prljavu i zgužvanu. Sve do tog trenutka dok nije bacila tu salvetu na sto i priljubila usne uz moje. Možda je htela da me spreči da nastavim sa pitanjima, da ih izbegne i zaustavi me. Nikad nisam saznao, a danas to želim više od ičega. Više i od priželjkivanja da me poljubi tad. Jedna od retkih koje nikada nisam shvatio.