011: Beograd sad te krije

Volim te. Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima... Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.

...nastao iz osećanja koje prosečni ljudi zovu ljubomora. Ne, devojko, nisam ljubomorna. Ni u jednom trenutku ne poželeh da imam to što svi misle da želim. Ne bih se usudila da dozvolim da njegovo ime povežu s mojim. Ne nakon što si od njega stvorila sve od čega sam ga čuvala. Reci mi, kako ti uspeva da tu destruktivnu prirodu uviješ u detinje porukice? Reci mi, kako te nije sramota da mu pored najlepših pesama ovog sveta govoriš tako nešto? Ne brini, imam ja razumevanja za tvoju maloumnost. Jedino nemam srca da ti oprostim što si je izmislila kod njega...