011: Beograd sad te krije

“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”

Da li vam je ikada palo na pamet koliko je najvrednijih književnih dela nastalo upravo iz nedostatka hrabrosti onih koji su ih pisali da sve te reči upute ljudima kojima su bile namenjene? I ove moje žvrljotine, uglavnom. Možda ne iz nedostatka hrabrosti, ali svakako iz nedostatka vere. Ljudima je potrebno da veruju da ih oni koje vole razumeju, čak i kad vam se pogledi čvrsto stežu, a misli nezahvalno beže svaka na svoju stranu. Različitosti su te preduboke reke bez mosta prepune aligatora. I pritom ne mislim na svetu vidljive različitosti. Okruženi hiljadama ljudi, postojimo sami u svetu misleći da su sve oči uprte u nas, u našu sreću, tugu, razočarenje ili flegmatičnost. Zapravo niko se i ne trudi da primeti čak i ono što ste izvukli iz gardarobera tog jutra. Ljudima je dosta njihovih komplikovanih priča i nerešenih problema. Ljudi koriste trenutke da pronađu sopstvenu sreću, ne da primete tuđu. Iz čitave te filozofije jedino je istina to da postojite i da ste u ovom svetu sami. A

Smejala se, iskreno i od srca, korak joj nije podrhtavao, niti je bilo potrebe za tim. Konačno je imala nekoga ko je nesvesno činio da ona bude srećna, a jedino ona nije to znala. Međutim, jedna stvar je bila izvesna - nije joj bilo svejedno. Oči su je izdale. Nije ni njemu, a niko od njih dvoje nije hteo to da prizna. Glave izdignute visoko iznad horizonta, hladni pogledi, topli osmesi i iskrene priče, različite priče, nesrećnih, beskrajno udaljenih krajeva i istih aktera. Koliko samo sreće je u njoj budilo to ništa među njima! Nikada nije naučila da se ljudi koji se izdvajaju iz mase treba kloniti. Nikada sebi nije smela da prizna da je on taj koji se izdvaja iz mase. Ljudi su nezahvalna bića. Imala je nekog novog, nekog vrednog. Imala je nekog sa kim telefonski razgovori nisu bili kratki i dosadni. Imala je nekog kome je polazilo za rukom da je nasmeje, čak i kada se ne trudi. Imala je nekog, a njoj, njoj ponovo nije bilo svejedno. Još jedan ptić, poseban i drugačiji, koji nikad ni

Savršenstvo? Hajde, nek mi neko kaže šta je to. Ne tražim definiciju, niti neko objašnjenje sa naučne tačke gledišta, već ono šta vi vidite, kako ga vaše srce oseća. Nemojte mi samo reći da savršenstvo ne postoji. Postoji. Mora da postoji. Uvek će postojati ta tačka kojoj ceo život težimo, da budemo u nečemu najbolji, ta neka krajnost koja sve dovodi do maksimalne vrednosti, do granice neprocenjivosti. Sigurno ste došli u situaciju u kojoj ste rekli "Blago njima, tako su zaljubljeni" ili pomislili za neko društvo da je nešto što bi svaki čovek poželeo, kao da je to skup najboljih i najiskrenijih ljudi sveta ili bar na sekund za nekog pomislili da je "onaj pravi" tj. "ona prava". Koliko je samo suza donela ta zavist i koliko su vam te suze zamaglile oči, iako nikad nisu ni pale. Ljubav bez uslova ne postoji. Društvo bez svađa ne postoji. Čovek bez mane ne postoji. I nikad neće postojati. I sve to što vi mislite da nemate i želite da imate - zapravo vam i n

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da znaš

Zamrzela sam jorgovane zbog tebe. Ne znam zašto ih sam se setila, kad ih sada nema, ali eto, zamrzela sam ih. Istina je, nema te ljubičaste boje, pogled na prozor se zaustavlja na kapima kiše koje nikako odatle da se sklone, ali i dalje tebe ima u njima, kao nekada u svakom cvetu jorgovana. Bože, kako sam bila srećna... Nisam umela da objasnim nijedan osmeh, niti je trebalo. Hodala sam ulicom trudeći se da izgledam što normalnije, jer sam, možda i previše, zračila nekom pozitivnošću, osmeh koji sam nosila nije govorio da sam lepa, već da se lepo osećam. Uvek sam zastajala na pola Hajduk Veljkove osvrćući se oko sebe da l` ima nekoga i krišom brala te divne cvetove sa drveta i svaki od njih je mirisao na tebe, podsećao na tebe, rascvetan suncem, okupan nebom, ogledan u boji tvojih očiju.. A sada ih nema.

Čudno je da je većina stvari, koje mrzim kod drugih ljudi, upravo ono što odlikuje mene samu: mrzim ljude koji kasne, mrzim patetiku, mrzim bespotrebne filozofije, mrzim komplikovanje stvari, mrzim devojke na tribini, mrzim da mi sole pamet... I još čudnije to što sam svesna svega toga, a opet ne radim ništa po tom pitanju. Što sam starija ovo društvo sve više počinje da me užasava. Valjda nam je kroz ceo život potreban mentor koji ne nas nagoniti na rešavanje problema, a pošto ga nemamo - stapamo se i živimo sa njima, prihvatajući ih kao normalne okolnosti urbanog života. I posle nek mi neko kaže da ova država nije propala! Jeste, propala je i propadaće sve dok se ljudima poput mene ne razgraniči svest o tome da je svaki problem zahtev za pronalaženjem rešenja, a ne dokaz o nepostojanju rešenja. I svi ti "problemi" sa kojima se mi sami susrećemo su daleko manji naspram globalnih problema, al` realno razmišljajući shvatite da će vam to što ste nahranili jedno gladno dete u A

Ne osećam potrebu da zavidim nekome na nečemu za šta znam da može biti bolje. Nekoliko toplih reči, dodir, dva i samo potvrdim vlasništvo. Oduvek je bilo lepše vladati iz senke. Niko ne zna i uvek je za sve neko drugi kriv, a još i niko ne sumnja u tebe koji stojiš sa strane i sve to posmatraš, prerušen u baštovana ili kako to već dolikuje holivudskim filmovima. Sve je to čitavu klasu iznad shvatanja svih onih koji gabaritno obraćaju pažnju na stvari. Ipak ti poseduješ tu dozu prefinjenosti i perfekcionizma, ulivajući nezasluženo poverenje. Tebe ne treba niko da laže, jer svi znaju da lažeš bolje od njih. Tebi niko ne pokušava da zamaskira oči, jer se i ne plaše da ti prikažu situaciju kakva jeste, a ni ti ne zahtevaš da ona tebi sasvim odgovara. Zašto bi iko brinuo bez potrebe, kad ima ko će to da učini umesto tebe?

Da mi oduzima stvari koje volim zimi je već prešlo u naviku. Iz godine u godinu, toliko često, da sve sama predam sa prvim snegom, od njega načinim belu zastavicu i za svaki osećaj sreće padam u zimski san iz kog se niko i ne trudi da me probudi, a ja to ni od koga i ne očekujem. Kao da se čitav moj svet pomiri sa tim i čeka proleće, period ljubavnih pesama i šminkom vedrih boja naglašenih očiju. Traje on, znaš, sve do mog rođendana, jer tvoj nema poente više da pominjem. Njim počinje nedelja čaprkanja po kutiji sećanja i gledanja starih filmova. Kad bih ih snimila, zaradila bih milione, sigurno. Ne bih bila ni prva, ni poslednja koja je unovčila svoj životni scenario, samo bi mi bilo jako, jako teško da pronađem glumca kao što si bio ti.

Način na koji je obrisala karmin i bacila papirnu salvetu je govorio za sebe. Promrzlim prstima je grubo prešla preko usana. Dovoljno brzo da bi svakom bilo neprimetno, ali opet, meni to nije promaklo. Imala je neki čudan lak na izgrickanim noktima, tamno plave boje. Bila je svesna svakog svog greha i spremna da ga ponovi i ponovo kamuflira. Voleo sam način na koji je to radila, nikad dobro, uvek ponosno. Večito ledena, kao vrhovi njenih prstiju koje je spretno spustila na moj dlan. Pre toga mi je pričala koliko voli markerom ispisane tagove po prozorima gradskog prevoza, toliko uverljivo da bi svako mogao da oseti ljubav prema svim tim imenima koje je nazivala svojom ekipom. Nešto me je kočilo. Verovatno to što se nisam usuđivao da pitam zašto baš njih naziva svojima, kada sam znao sve o njoj, iako mi nikad o tome nije pričala. Znao sam njenu blisku i dalju prošlost, sumnjivu sadašnjost i naslućivao budućnost koju ni ona nije znala. Ovo je tako mali grad, pomislih, toli

Vreme je učinilo da se čitav život svede na želju da pobegnem od sebe, a možda ne i vreme, već ljudi koji žive u njemu. Pitam se da li sam i ja deo nečijeg nemira i prikriveni razlog zbog kog ga čitav svet iritira, nervira i izjeda iznutra. Nije moguće da samo mene peče sujeta od koje su istkani svi ovi ljudi. Ne znam da li njih roditelji žale, ali ja ih žalim sigurno. Verovatno bi i mene moja rođena majka žalila, da zna kakva sam u suštini. Rekla bih joj da znam, ne volim da je lažem, volim je. Zaista bih joj rekla da znam. Mogu samo da nagađam, to i činim i lepo mi je, verujem da sam nekome u ovom gradu bar jedan atom te srećne zvezde. Možda i nisam, nikad neću znati, ali trudim se da budem. Trudim se zbog svih tih ljudi koji su i zaslužili i nisu zaslužili, a za koje ja mislim da zaslužuju, i nesebično im dopuštam da postanu deo mog svemira. Ne umem da opraštam, ni život ne oprašta. Ne opraštam ni sebi mnogo što šta što sam činila i što nisam učinila, jer mi se čitav svet okreće ok