“Jorgovani”

Zamrzela sam jorgovane zbog tebe. Ne znam zašto ih sam se setila, kad ih sada nema, ali eto, zamrzela sam ih. Istina je, nema te ljubičaste boje, pogled na prozor se zaustavlja na kapima kiše koje nikako odatle da se sklone, ali i dalje tebe ima u njima, kao nekada u svakom cvetu jorgovana. Bože, kako sam bila srećna... Nisam umela da objasnim nijedan osmeh, niti je trebalo. Hodala sam ulicom trudeći se da izgledam što normalnije, jer sam, možda i previše, zračila nekom pozitivnošću, osmeh koji sam nosila nije govorio da sam lepa, već da se lepo osećam. Uvek sam zastajala na pola Hajduk Veljkove osvrćući se oko sebe da l` ima nekoga i krišom brala te divne cvetove sa drveta i svaki od njih je mirisao na tebe, podsećao na tebe, rascvetan suncem, okupan nebom, ogledan u boji tvojih očiju.. A sada ih nema.

Popular posts from this blog

“Plavo”

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da ...
Read more

» Opet smo zajedno - posle petnaest godina «

Image
“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”
Read more

`Daj mi prostor pučine ili bar poljubi me.`

Da li vam je ikada palo na pamet koliko je najvrednijih književnih dela nastalo upravo iz nedostatka hrabrosti onih koji su ih pisali da sve te reči upute ljudima kojima su bile namenjene? I ove moje žvrljotine, uglavnom. Možda ne iz nedostatka hrabrosti, ali svakako iz nedostatka vere. Ljudima je potrebno da veruju da ih oni koje vole razumeju, čak i kad vam se pogledi čvrsto stežu, a misli nezahvalno beže svaka na svoju stranu. Različitosti su te preduboke reke bez mosta prepune aligatora. I pritom ne mislim na svetu vidljive različitosti. Okruženi hiljadama ljudi, postojimo sami u svetu misleći da su sve oči uprte u nas, u našu sreću, tugu, razočarenje ili flegmatičnost. Zapravo niko se i ne trudi da primeti čak i ono što ste izvukli iz gardarobera tog jutra. Ljudima je dosta njihovih komplikovanih priča i nerešenih problema. Ljudi koriste trenutke da pronađu sopstvenu sreću, ne da primete tuđu. Iz čitave te filozofije jedino je istina to da postojite i da ste u ovom svetu sami. A ...
Read more