“Uzmi me za ruku, pa me vodi bilo gde.”
Vreme je učinilo da se čitav život svede na želju da pobegnem od sebe, a možda ne i vreme, već ljudi koji žive u njemu. Pitam se da li sam i ja deo nečijeg nemira i prikriveni razlog zbog kog ga čitav svet iritira, nervira i izjeda iznutra. Nije moguće da samo mene peče sujeta od koje su istkani svi ovi ljudi. Ne znam da li njih roditelji žale, ali ja ih žalim sigurno. Verovatno bi i mene moja rođena majka žalila, da zna kakva sam u suštini. Rekla bih joj da znam, ne volim da je lažem, volim je. Zaista bih joj rekla da znam. Mogu samo da nagađam, to i činim i lepo mi je, verujem da sam nekome u ovom gradu bar jedan atom te srećne zvezde. Možda i nisam, nikad neću znati, ali trudim se da budem. Trudim se zbog svih tih ljudi koji su i zaslužili i nisu zaslužili, a za koje ja mislim da zaslužuju, i nesebično im dopuštam da postanu deo mog svemira. Ne umem da opraštam, ni život ne oprašta. Ne opraštam ni sebi mnogo što šta što sam činila i što nisam učinila, jer mi se čitav svet okreće ok