“Uzmi me za ruku, pa me vodi bilo gde.”
Vreme je učinilo da se čitav život svede na želju da pobegnem od sebe, a možda ne i vreme, već ljudi koji žive u njemu. Pitam se da li sam i ja deo nečijeg nemira i prikriveni razlog zbog kog ga čitav svet iritira, nervira i izjeda iznutra. Nije moguće da samo mene peče sujeta od koje su istkani svi ovi ljudi. Ne znam da li njih roditelji žale, ali ja ih žalim sigurno. Verovatno bi i mene moja rođena majka žalila, da zna kakva sam u suštini. Rekla bih joj da znam, ne volim da je lažem, volim je. Zaista bih joj rekla da znam. Mogu samo da nagađam, to i činim i lepo mi je, verujem da sam nekome u ovom gradu bar jedan atom te srećne zvezde. Možda i nisam, nikad neću znati, ali trudim se da budem. Trudim se zbog svih tih ljudi koji su i zaslužili i nisu zaslužili, a za koje ja mislim da zaslužuju, i nesebično im dopuštam da postanu deo mog svemira. Ne umem da opraštam, ni život ne oprašta. Ne opraštam ni sebi mnogo što šta što sam činila i što nisam učinila, jer mi se čitav svet okreće oko potrage za nekim razlozima koji i ne postoje. Kao što pročitah negde, onoliko koliko volim da volim - toliko se i plašim. Ne bavim se tuđim životima, ali nije ni moja krivica što se prečesto prepliću sa mojim. Ne umem da plivam na vašoj površini, udaviću se. Ostavite me da se sama borim sa svojim mračnim dubinama i ne tražite da vam objašnjavam, nemam dovoljno daha da govorim. “Ne znam” je jedini odgovor koji vam mogu pružiti na milion vaših pitanja. Zašto baš on? Ne znam. Zašto gubim vreme? Ne znam. Zašto ne odustanem? Ne znam. Zašto? Ne znam. Ako ne znam ja, ko treba da zna? Ne znam. Nema svrhe da nastavljam, ne umem ja vama da nacrtam slatko uživanje u borbi da dobijem to što želim i nema svrhe ni da me pitate šta ću sa tim da radim kad to dobijem. “Dala bih ti sve svoje vreme, ionako ga traćim misleći o tebi.” Ne gledajte me. Ne pitajte me ni šta sam pila, ne smejem se zbog alkohola. Šta vas to kopka da znate zašto se ja smejem? Budite srećni što me takvu vidite, čak i ja ne pamtim kada sam poslednji put sebe takvu videla. Ova dva jutra se umivam u tim sitnim lažima koje sam mu oprostila odavno. Ko zna koliko devojaka to još čini. Pričam nepovezano i uživam u tome. Uživam u toliko stvari koje niko osim mene ne razume. Ne razumem ljude koji ne znaju da uživaju u takvim stvarima. Život ovde, bez toga, ionako nema smisao. Ne želim ja da pobegnem odavde, želim samo da pobegnem od svih tih ljudi koji čine mene ili da ih bar sve svedem na jednu. Sreća moja što znam na koju, još samo da razvežem jezik i pronađem način da joj to kažem. Greši moj stari drug, ne obećava to prezime ništa.
