» Opet smo zajedno - posle petnaest godina «
“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom
strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje
večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te
podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa
drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni
nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa
stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li
ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među
njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada
nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač,
stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne
zaboravi.”
To pismo je bilo jedino delo, rukom pisano, koje nisam ponela sa sobom. Ostalo je u maloj kutiji od “Casio” sata, koji si poklonio majci za 46. rođendan. Neke ljude bi čudilo to što nisam izgubila ključ od naše kuće, ali mene ne. Čuvala sam ga. Meni je, u dalekoj tuđini, to bilo dragoceno, možda i najdragocenije što imam. Nisam dozvolila da je prodaju, to je moje i samo moje ognjište uspomenâ, ljubavi, želja i snova, i ja ga ne bih dala ni za šta. Ne iz obećanja prema tebi, već prema sebi. Obećala sam sebi da ću jednoga dana skupiti snage i vratiti se, rasplamsati plamen, a potom ga suzama ugasiti ponovo. Nikada nisam sumnjala u jačinu sebe i svoje reči. Uvek sam je pravdala i upravo učinih to ponovo. Vratila sam se, oče. Dugi, prekookeanski let, ta prokleta američka gracioznost uspeha gladne Srpkinje i ista ona stara ja, tu, upravo odakle sam pobegla, pre toliko godina. Kuća je i dalje oronula, dvorište uredno zahvaljujući komšijama, a orah na placu prekoputa tek je počeo da lista. Teško otključah vrata, ali me je odmah miris prašine u hodniku vratio u prošlost od koje sam se toliko skrivala. Pohvali me, skupila sam hrabrosti, oče! Moja soba je skoro prazna, ali nađoh tu kutijicu na ormanu prekrivenom najlonom. Nađoh i to pismo u njoj. Nađoh razlog zašto sam otišla, zašto nisam smela da se vratim, zašto mi nedostaješ i zašto te volim. Pročitah ga detinjim glasom, onim drhtavim, kojim sam tražila kartu na aerodromu pre toliko godina. Plakala sam dugo, sama. Isplakala sam i tebe, i raspored na zidu iz četvrtog srednje, i sve nastradale u Japanu, i Romea, i Juliju, i potopljenu Atlantidu, i sve tuge ovog sveta. Zato sam se i vratila, da se podsetim bola i snage koju imam da zgazim sve probleme pred sobom. Obrisah suze i izađoh napolje. Komšije su me prepoznale, još uvek sam imala majčinu lepotu. Nisam se zadržavala, pozdravih ih od srca, jer su me pamtili takvu. Odvezla sam se do tvog groba, položila bele rade, pomilovala ga, poljubila, okrenula se i otišla. Nije to mesto gde si ti, ti si u toj našoj, staroj, trošnoj kući, a ja sam došla da te osetim, posle toliko godina.
Zagrlila bih te i šapnula da te volim. Ne zato što bi tako trebalo, već zato što osećam to. Vratila sam se, posle toliko godina, da to poželim ponovo. Kuća je mirisala na tebe, sećala na tvoje biserno bele zube i tenis na televiziji. Ispunila sam sebi želju, bila sam sa tobom ponovo, u nekom novom, samo za nas postojećem svetu, vrativši se u svoj stari, onaj koji ću uvek nazivati - dom. Novi svet me zove. Ponovo odlazim. Na parčetu papira dopisujem:
“Čovek umire kad je zaboravljen. Za mene i majku živiš i dalje i nećeš umreti nikada. Neka ljubav se ne može ispisati rečima, ni umiti suzama i njen zadatak je da postoji večno, netaknuta i prelepa.
Do sledećeg viđenja, oče.
Tvoja Lidija”
Ubacih papir natrag u malu kutiju, gurnuh je nazad ispod najlonske folije, zalupih vratima i zaključah ih. Poput aviona - novi život ne može da čeka.
To pismo je bilo jedino delo, rukom pisano, koje nisam ponela sa sobom. Ostalo je u maloj kutiji od “Casio” sata, koji si poklonio majci za 46. rođendan. Neke ljude bi čudilo to što nisam izgubila ključ od naše kuće, ali mene ne. Čuvala sam ga. Meni je, u dalekoj tuđini, to bilo dragoceno, možda i najdragocenije što imam. Nisam dozvolila da je prodaju, to je moje i samo moje ognjište uspomenâ, ljubavi, želja i snova, i ja ga ne bih dala ni za šta. Ne iz obećanja prema tebi, već prema sebi. Obećala sam sebi da ću jednoga dana skupiti snage i vratiti se, rasplamsati plamen, a potom ga suzama ugasiti ponovo. Nikada nisam sumnjala u jačinu sebe i svoje reči. Uvek sam je pravdala i upravo učinih to ponovo. Vratila sam se, oče. Dugi, prekookeanski let, ta prokleta američka gracioznost uspeha gladne Srpkinje i ista ona stara ja, tu, upravo odakle sam pobegla, pre toliko godina. Kuća je i dalje oronula, dvorište uredno zahvaljujući komšijama, a orah na placu prekoputa tek je počeo da lista. Teško otključah vrata, ali me je odmah miris prašine u hodniku vratio u prošlost od koje sam se toliko skrivala. Pohvali me, skupila sam hrabrosti, oče! Moja soba je skoro prazna, ali nađoh tu kutijicu na ormanu prekrivenom najlonom. Nađoh i to pismo u njoj. Nađoh razlog zašto sam otišla, zašto nisam smela da se vratim, zašto mi nedostaješ i zašto te volim. Pročitah ga detinjim glasom, onim drhtavim, kojim sam tražila kartu na aerodromu pre toliko godina. Plakala sam dugo, sama. Isplakala sam i tebe, i raspored na zidu iz četvrtog srednje, i sve nastradale u Japanu, i Romea, i Juliju, i potopljenu Atlantidu, i sve tuge ovog sveta. Zato sam se i vratila, da se podsetim bola i snage koju imam da zgazim sve probleme pred sobom. Obrisah suze i izađoh napolje. Komšije su me prepoznale, još uvek sam imala majčinu lepotu. Nisam se zadržavala, pozdravih ih od srca, jer su me pamtili takvu. Odvezla sam se do tvog groba, položila bele rade, pomilovala ga, poljubila, okrenula se i otišla. Nije to mesto gde si ti, ti si u toj našoj, staroj, trošnoj kući, a ja sam došla da te osetim, posle toliko godina.
Zagrlila bih te i šapnula da te volim. Ne zato što bi tako trebalo, već zato što osećam to. Vratila sam se, posle toliko godina, da to poželim ponovo. Kuća je mirisala na tebe, sećala na tvoje biserno bele zube i tenis na televiziji. Ispunila sam sebi želju, bila sam sa tobom ponovo, u nekom novom, samo za nas postojećem svetu, vrativši se u svoj stari, onaj koji ću uvek nazivati - dom. Novi svet me zove. Ponovo odlazim. Na parčetu papira dopisujem:
“Čovek umire kad je zaboravljen. Za mene i majku živiš i dalje i nećeš umreti nikada. Neka ljubav se ne može ispisati rečima, ni umiti suzama i njen zadatak je da postoji večno, netaknuta i prelepa.
Do sledećeg viđenja, oče.
Tvoja Lidija”
Ubacih papir natrag u malu kutiju, gurnuh je nazad ispod najlonske folije, zalupih vratima i zaključah ih. Poput aviona - novi život ne može da čeka.
 |
| Copyright © Radiga |