Daleki koncept istine, ljubavi, života i sna
Volim te.
Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima...
Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.
Nerada srca priznajem - koči me ta istina. Koči me ta platonska definicija ljubavi bez dodira, dana i meseci bez pogleda, zbunjenih glasova, naglašenih emocija, neočekivanih priznanja i suputavanja. Snažnih, nabijenih sputavanja i prljave patnje. O, svi bismo mi radije isekli kosu i istetovirali „neznam“ nego što bismo sebi priznali da patimo... Dođoh, videh sebe, izgubih. Ista sam k’o svi. Nema te prefinjene niti, nema tog morskog bisera u meni koji bi me izdvojio iz mase. Da li si srećan što ništa od toga nisi našao? Da li si srećan što si ubedio sebe da je najbolje da odeš?
Nikad nisam umela da ti objasnim kako umem da volim, a ne trpim da me zovu „ljubavi“. Nikada nisam umela da objasnim zašto mi je lakše da pišući i plačući provodim sate, nego da pozovem. Nikada nisam umela da objasnim da svako moje slovo ima više ljubavi od „Nismo se tražili, samo smo se našli“. Čast Balaševiću, al’ da on zna koliko plastične ljubavi porede sa njegovom - ni on ne bi tebe shvatio zašto si ubedio sebe da je najbolje da odeš.
A ja... Smejem se. Lupim glupost da bih te posle prvih reči nasmejala, trudim se da razumem i obojim svet šarenim bojama, zgrčim se poput uplašenog mačeta i krenem, a da ni sama ne znam gde sam krenula. Zašto? Zato što moraš da osetiš mene da bi razumeo moj svet bez boja. Moraš da osetiš mene da bi shvatio lepotu vetra u tkanini, peska u cipelama, leda u poljupcima, bola u rečima, čežnje u nepoznatim fotografijama... Smisao mog besmisla je nepregledan poput pučine, u njemu nema prostih pravila, društveno prihvatljivih izliva nežnosti, ni magle za prodaju. Ne umem ja da ljudima zamažem oči, ali umem da nacrtam sunce na leđima i osmeh na usnama. Ne umem da sačekam da mi izmakneš stolicu u skupom restoranu, ali umem da se hranim sopstvenom ljubavlju, makar do kraja izjela sebe. Ne umem da hodam na rukama da bih privukla pažnju, al’ ne umem ni da ih podignem. Ne od tebe.
Odavno sam odustala od sna koji sam crtala za nas, al’ nikad od onog koji sam crtala za tebe. Nije taj crtež samo ruka iz mora, već ti, na čamcu, uspešan, srećan, negde daleko ploviš, javljaš mi se, miran, spokojan, pričaš o lepom vremenu i mirisu soli. Čuvam taj crtež i dalje. Čuvam svaki atom ljubavi u sebi kojim sam ga stvarala. Neću te lagati da čuvam i tebe - imaš ti nekog ko će to umesto mene raditi, k’o što ne radi, al’ ja znam da sam daleko i ovako daleko mogu samo da te podsetim na hladne noći u dvoje, tvoje prste u mojoj kosi i moje priče o tome ko si i ko ne smeš biti. Ne znam da li osećaš zvuk nesigurnosti u mom glasu dok sebi priznajem da si postao ono što nisi smeo, s kim si želeo, daleko od svega što je za tebe činilo sreću. Ne znaš ni da li si srećan, ni da li si umoran, ni da li si zaljubljen, ni da li voliš, ni da li želiš da budem tu, ni da li želiš da se nikada ne javim, ni da li želiš da živiš, ni da li znaš da taj novac koji trošiš vredi mnogo manje od graška znoja koji je s tvog čela padao dok si ga stvarao... Seti se mog crteža. Seti se ljubavi, seti se spokoja. Seti se svakog mog udaha, energije i napora da taj crtež pretvorim u čežnju na fotografiji koja će nekom drugom biti nepoznata. Seti se. I ne zaboravi.
Ja? Ja ću biti tu negde. Igram se s istinom, još malo pa ću naučiti da je nosim sa sobom, iako je ima svuda, iako me obasjava sa prozora sobe upravo sada i podseća na sjaj zagrejane kože koji sam videla nekad. Ali to su stvari koje samo ja razumem. To je konceptualna umetnost u mojoj ljubavi koja je toliko daleko od onoga što razume prosečan svet. To je konceptualna umetnost u mojoj prirodi koja moju ljudskost čini posebnom, mene jedinstvenom... A ja sam tebe birala. Ne pitaj zašto ne umem da dignem ruke - ne znam. Nije ni moje da znam. Samo pusti me. Jedan od snova mi je da budem fotograf.
Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima...
Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.
Nerada srca priznajem - koči me ta istina. Koči me ta platonska definicija ljubavi bez dodira, dana i meseci bez pogleda, zbunjenih glasova, naglašenih emocija, neočekivanih priznanja i suputavanja. Snažnih, nabijenih sputavanja i prljave patnje. O, svi bismo mi radije isekli kosu i istetovirali „neznam“ nego što bismo sebi priznali da patimo... Dođoh, videh sebe, izgubih. Ista sam k’o svi. Nema te prefinjene niti, nema tog morskog bisera u meni koji bi me izdvojio iz mase. Da li si srećan što ništa od toga nisi našao? Da li si srećan što si ubedio sebe da je najbolje da odeš?
Nikad nisam umela da ti objasnim kako umem da volim, a ne trpim da me zovu „ljubavi“. Nikada nisam umela da objasnim zašto mi je lakše da pišući i plačući provodim sate, nego da pozovem. Nikada nisam umela da objasnim da svako moje slovo ima više ljubavi od „Nismo se tražili, samo smo se našli“. Čast Balaševiću, al’ da on zna koliko plastične ljubavi porede sa njegovom - ni on ne bi tebe shvatio zašto si ubedio sebe da je najbolje da odeš.
A ja... Smejem se. Lupim glupost da bih te posle prvih reči nasmejala, trudim se da razumem i obojim svet šarenim bojama, zgrčim se poput uplašenog mačeta i krenem, a da ni sama ne znam gde sam krenula. Zašto? Zato što moraš da osetiš mene da bi razumeo moj svet bez boja. Moraš da osetiš mene da bi shvatio lepotu vetra u tkanini, peska u cipelama, leda u poljupcima, bola u rečima, čežnje u nepoznatim fotografijama... Smisao mog besmisla je nepregledan poput pučine, u njemu nema prostih pravila, društveno prihvatljivih izliva nežnosti, ni magle za prodaju. Ne umem ja da ljudima zamažem oči, ali umem da nacrtam sunce na leđima i osmeh na usnama. Ne umem da sačekam da mi izmakneš stolicu u skupom restoranu, ali umem da se hranim sopstvenom ljubavlju, makar do kraja izjela sebe. Ne umem da hodam na rukama da bih privukla pažnju, al’ ne umem ni da ih podignem. Ne od tebe.
Odavno sam odustala od sna koji sam crtala za nas, al’ nikad od onog koji sam crtala za tebe. Nije taj crtež samo ruka iz mora, već ti, na čamcu, uspešan, srećan, negde daleko ploviš, javljaš mi se, miran, spokojan, pričaš o lepom vremenu i mirisu soli. Čuvam taj crtež i dalje. Čuvam svaki atom ljubavi u sebi kojim sam ga stvarala. Neću te lagati da čuvam i tebe - imaš ti nekog ko će to umesto mene raditi, k’o što ne radi, al’ ja znam da sam daleko i ovako daleko mogu samo da te podsetim na hladne noći u dvoje, tvoje prste u mojoj kosi i moje priče o tome ko si i ko ne smeš biti. Ne znam da li osećaš zvuk nesigurnosti u mom glasu dok sebi priznajem da si postao ono što nisi smeo, s kim si želeo, daleko od svega što je za tebe činilo sreću. Ne znaš ni da li si srećan, ni da li si umoran, ni da li si zaljubljen, ni da li voliš, ni da li želiš da budem tu, ni da li želiš da se nikada ne javim, ni da li želiš da živiš, ni da li znaš da taj novac koji trošiš vredi mnogo manje od graška znoja koji je s tvog čela padao dok si ga stvarao... Seti se mog crteža. Seti se ljubavi, seti se spokoja. Seti se svakog mog udaha, energije i napora da taj crtež pretvorim u čežnju na fotografiji koja će nekom drugom biti nepoznata. Seti se. I ne zaboravi.
Ja? Ja ću biti tu negde. Igram se s istinom, još malo pa ću naučiti da je nosim sa sobom, iako je ima svuda, iako me obasjava sa prozora sobe upravo sada i podseća na sjaj zagrejane kože koji sam videla nekad. Ali to su stvari koje samo ja razumem. To je konceptualna umetnost u mojoj ljubavi koja je toliko daleko od onoga što razume prosečan svet. To je konceptualna umetnost u mojoj prirodi koja moju ljudskost čini posebnom, mene jedinstvenom... A ja sam tebe birala. Ne pitaj zašto ne umem da dignem ruke - ne znam. Nije ni moje da znam. Samo pusti me. Jedan od snova mi je da budem fotograf.
 |
| Copyright © Gregorius Suhartoyo |
