Mogu.

Mogu ja da prekrstim noge i prekrijem rupu na čarapama od žara njegove cigarete.
Mogu da se pravim da ne vidim da gledaš u mene dok popravljam ruž u toaletu.
Mogu da ignorišem sve što govoriš tvrdeći da želim da čujem samo izvinjenje.
Mogu i da te presečem pogledom i u oči ti kažem da lažeš kad mislim da lažeš.
Mogu da ti priznam da sam pisala o tebi za sve na ovom svetu sem tebe.
Mogu da odglumim da mi smeta kad spustiš šaku na moje koleno.
Mogu jezikom da sklonim tragove sladoleda sa ruba usana, kao slučajno.
Mogu da te ismejem pred deset drugova dok stojiš među njima.
Mogu da ženskim trikovima učinim da svih deset stane na moju stranu.
Mogu da ti otmem svoj telefon iz ruku iako u njemu nema šta da se pročita.
Mogu da obučem kratko, jer znam da to voliš.
A onda još kraće.

Mogu da prećutim kada mi jave koga si poljubio u vrat prošlog vikenda.
Mogu da progutam milion i jednu bajku o prijateljstvu.
Mogu niotkuda da se pojavim kad niotkuda saznam gde si i s kim piješ.
Ili da ti pošaljem fotografiju koju ne treba da vidi niko sem tebe.
Mogu da se istrgnem iz zagrljaja kada me vidiš.
Mogu da ti kažiprstom pređem od čela do usana i da se ponašam kao da to nikad nisam uradila.
Mogu da među gomilom pesama pustim baš našu i okrenem glavu.
Mogu da besomučno slažem široke mase, a da samo ti znaš šta sam ti sve opsovala.
Mogu da prećutim tvoje zaboravljanje i sve reči koje si dao, pa pljunuo.
Mogu da prećutim koliko sam ponosna na svaki tvoj korak unapred otkad sam tu.
Mogu da omalovažim sve što si stvorio, svaki dinar koji si zaradio.
Mogu da vrištim na tebe i svačim postojećim te kunem zato što si ponovo išao na rulet.
Mogu da okitim cvećem svaku grešku koju si napravio i podignem joj spomen.
Mogu da podignem obrvu i smeškom te ubedim da nikada nisi bio ni blizu onome što sam sada.

Ali ne mogu da se okrenem i odem.

© Philomena Famulok