Zaboravljeni spomenik mladenovačkog nasleđa

Mladenovac, 4. april 2014. godine

Zgrada koja je predstavljala susret sa prošlošću, danas je samo usputna stanica nekom golubu koji se zadrži na limenom krovu.

April budi život u ulici Kralja Aleksandra Obrenovića u Mladenovcu. Petak, odvajkada poznat kao ‘pijačni dan’. Starije gospođe sa pletenim tobrama iz kojih viri prolećni zeleniš, đaci sa rančevima, formalno obučeni zvaničnici iz opštinske uprave, gomila ljudi koji nekuda žure - različite životne dobi i različiti putevi koji se ukrštaju kod gradske pošte. Malo šta nekog od tih prolaznika navede da zađe u deo ulice gde se ona spaja s Jaše Prodanovića, na čijem ćošku počiva zgrada Zavičajnog muzeja Mladenovca sagrađena 1929. godine.

Ovo zapušteno zdanje, sa lepom spoljašnjom arhitekturom u neoklasicističkom stilu, podigao je Radmilo Đorđević, sin Cvetka Đorđevića, jednog od prvih mladenovačkih trgovaca. Tokom nepunih devet decenija postojanja, prvobitno planirana privatna rezidencija menjala je svoju namenu. Tri godine nakon Drugog svetskog rata, u njoj je bio smešten čak i dispanzer za plućne bolesti. Početkom osamdesetih rađa se ideja Saveza boraca o osnivanju zavičajnog muzeja, koja je 1982. godine i ostvarena - zgradu adaptiraju i Mladenovac dobija sigurno sklonište za očuvanje svog kulturno-istorijskog nasleđa. 

Koliko je ovaj dom mladenovačke istorije danas bezbedno mesto za nju - vrlo je diskutabilno pitanje, ako izuzmemo da je fizički štite rešetke na prozorima. Vreme je ostavilo značajne tragove na ovoj građevini - grube i uništiteljske. Od 2011. godine, zbog lošeg stanja u kom se zgrada nalazi, od rukama opipljive sačuvane prošlosti Mladenovčanima su dostupna jedino oguljena drvena vrata - zatvorena za publiku do daljeg. Pokret tih vrata povezan je sa klatnom zvona, čije je udaranje o metalne svodove nagoveštavalo prisustvo posetioca. Ponekad ih otvore arheolog ili etnolog. Njihovi radni dani se uglavnom odvijaju u prostorijama Muzeja grada Beograda, u čijem se sastavu mladenovački muzej nalazi od 1985. godine. 

Nekadašnji izložbeni prostor koji se pruža na stotinak kvadratnih metara danas je skladište uredno nasloženih kutija sa više od hiljadu eksponata, pažljivo odloženih u najlonske kese obeležene papirićima sa lokalitetom i datumom. Mesto gde ste mogli videti predmete koji predstavljaju arheološki i etnografski razvoj opštine Mladenovac sada su napuštene prostorije unutar zidova uništenih od vlage sa kojih otpada malter. Prostor je izdeljen na četiri izložbena dela povezana polukružnim otvorima, od kojih je jedan pretvoren u depo, gde je skladišten najveći broj predmeta. Metalne police su prazne. Na stolu, pored kartonskih kutija sa nalepnicama ‘peškiri’ i ‘zavese’, stoji nekoliko uramljenih fotografija srećnih mladenaca koje čekaju sledeću izložbu. Na poleđini jedne od njih je čitko ispisano „Za uspomenu i dugo sećanje našoj miloj; 10. V 909. godine“ i potpisana fotografska radnja Siniše V. Mančića. Osim vitrine sa izloženim publikacijama Muzeja grada Beograda i staklene poličice sa glinenim ćupovima - ne postoji nešto što bi bilo vredno gledanja. Raspadnuta tavanica sa koje vire grede, trska i paučina, rupe na plafonu nevešto popunjene stiroporom i pocepan papir kojim su obloženi prozori - oni još uvek čitavi - nisu prizor za divljenje. 

Stalnu postavku predstavljale su izložbe koje su dočaravale Mladenovački kraj u njegovom istorijskom karakteru. Arheološka zbirka obuhvata brojne artefakte koji dokumentuju naselja i nekropole. Neki od njih su pronađeni na neolitskim lokalitetima poput „Jablanice“ i „Bataševa“, stari više od šet hiljada godina pre nove ere, što im daje neprocenljiv značaj i svedoči o praistorijskom boravku ljudi na ovim prostorima. Etnografska kolekcija sačinjena je od raznorodnih predmeta od kamena, metala, pečene zemlje, drveta, stakla, tekstila, fotografija, originalnih zapisa i drugih. Dok je muzej bio otvoren, zbog nedostatka prostora smenjivale su se tematske izložbe i stalna postavka. Jedna od tematskih bila je tradicionalna izložba „Hristos Vaskrse“, etno-likovnog karaktera. Poslednji put je organizovana 2011. godine - upravo one godine kada je muzej zatvoren za oči javnosti. Drvena uskršnja jaja, oslikana motivima raspeća Isusovog, mogu se i danas pronaći u nekoj od mnogobrojnih kutija. „Kada su bile organizovane izložbe - bili su redovi ispred. Ljudi su se fotografisali, uvek se zahvaljivali na izuzetnom dočeku, nudili stare predmete muzeju na poklon... To je sve nešto što nedostaje“, priseća se Magdalena Ivković, viši kustos etnolog, koja se i dalje trudi da organizuje izložbe. Nažalost, na drugom mestu. 

 

Izložba „Hleb i dom“, u okviru koje su predstavljene postavke „Obredni hlebovi u mladenovačkom kraju“ i „Dozidnice“ - izbor iz zbirke tekstilnih predmeta Muzeja Mladenovca, organizovana je 2012. godine, u Konaku knjeginje Ljubice. Na tom istom mestu, 15. maja ove godine Beograđani će imati priliku da vide izložbu „Zdravo bili, mladenci mili!“ i, možda baš na njoj, pomenutu fotografiju srećnih mladenaca s početka dvadesetog veka. Da li će se ova izložba vratiti natrag u svoj rodni kraj? To samo još jedno pitanje bez odgovora.

Zgrada koja je Mladenovčanima predstavljala susret sa prošlošću, danas je samo usputna stanica nekom golubu koji se zadrži na limenom krovu. Ponekad, tokom letnjih noći, okuplja se mladež na stepenicama ispred njenih vrata i gricka semenke suncokreta - u mraku, zato što iznad njih nema čak ni sijalice. Zatrpano kulturno-istorijsko nasleđe mladenovačkog područja i dalje čeka ko će se prvi probuditi i izdvojiti dinar iz džepa za renoviranje ove građevine. Ukoliko svi doveka ostanu uspavani - mladenovačka mladež nikada neće saznati šta se nalazi tih vrata. Za njih će ta zgrada, „navodno muzej“, uvek ostati tema podsmeha i podrugivanja, kao da nema ništa značajno da im pruži. Osim za jedan zaljubljeni par koji je baš na njoj sprejom ispisao svoje inicijale uz srce i datum. Zavičajni muzej Mladenovca je bar njima svedok nečeg značajnog iz prošlosti. Ostali će, nažalost, morati da sačekaju.