Dobri duh Mladenovca

Intervju profil: Sandra Tagić 
© Lidija Stepanović

„Za mene ima najveći značaj to što sam umela da prepoznam dar kod dece i da ih usmerim. To me ispunjava više nego sve moje slike.“

 

Navučenih zavesa, sa prigušenim osvetljenjem koje dopire iz spuštenih lustera, kafić podseća na zadimljene barove u američkim filmovima. Zidovi obloženi lamperijom i bledo zelenim tapetama daju mu toplinu. Čarli Čaplin sa uramljenog crteža nadgleda niske drvene stolove. Osim konobara, koji sebi u bradu psuje aparat za pravljenje espresa, lokal je potpuno prazan, kao da su rani jutarnji časovi. Časovnik na zidu otkucao je podne u trenutku kada se iz zvučnika čula pesma čuvene Belinde Karlajl. Na vratima se pojavljuje punačka sredovečna žena u indigo plavoj suknji do članaka. Pepeljasto plava kosa svezana u rep otvara joj lice sa koga, ispod dubokih podočnjaka, blista osmeh. Sandra Tagić. Po obrazovanju je diplomirani menadžer marketinga umetnosti. Ipak, u raznim životnim periodima, proširio se spektar njenih zanimanja. Ljubav prema slikarstvu i umetnosti sve je to povezala.  

Rođena je u Nišu 1963. godine. Živela je u Beloj Palanci. Volela je da piše i vaja, bila je član dečijeg pozorišta i završila nižu muzičku školu, odsek za klavir. „Odrasla sam u specifičnoj toplini, kako već bake i deke umeju da razmaze decu. Nisam živela sa roditeljima i često sam patila zbog toga, naročito kada je trebalo da održim koncert ili primim neku nagradu.“ Naručivši kafu, iz ručno ukrašene tabakere izvukla je cigaretu. Stavljajući je u muštiklu, poče da govori o svojim prvim sklonostima ka umetnosti. „Veoma sam aktivna bila kao devojčica. Radije sam se igrala blatom i peskom, nego lutkama. Roditelji su me podržavali da sve svoje ludosti sprovedem. Verovatno me je to usmerilo da takva budem i danas. Uvek se zadrži u čoveku to dete i nikad ne odraste.“ 

Dolazak u Mladenovac, tada još neizgrađeno naselje na industrijskom području, bio je uzrokovan poslovnom prilikom njenog oca, kada se čitava porodica preselila. Nova sredina predstavljala je novu patnju. „Ja sam osoba koja je uvek pronalazila neke ljude oko sebe, ali nisam imala tu želju da pripadam ovde. Prvih godinu dana svakog vikenda sam se vraćala, jer nisam mogla da živim bez svog društva. Kasnije sam stekla mnoge prijatelje i u Mladenovcu. Ta prijateljstva su mi dragocena. Prošlo je sedam godina otkad sam bila u mestu gde sam provela detinjstvo. To je izuzetno lepo malo mesto i rado se sećam nekih trenutaka, ali postoji nešto specifično u vezi sa mnom - retko kad te fioke otvaram, kao da to ‘juče’ nije postojalo. Verovatno me želja da u svakom danu nešto promenim i stvorim nešto novo ne podseća na stare dane. Više volim da pripadam ljudima nego mestu.“ Razgovor o detinjstvu podsetio ju je na staru prijateljicu, sa kojom je nedavno slučajno uspostavila kontakt, posle 35 godina. „Sada se svake večeri dopisujemo, kao da se nikada rastale nismo!“

Odrasla je u kući sa šest godina mlađim bratom od tetke, sa kojim je jako bliska, te nikad nije osetila da nema rođenog brata ili sestru. „Kuća je uvek bila puna. Šestoro nas je živelo u dvosobnom stanu i nikad nisam imala neki svoj kutak, ali nekako smo svi bili pozitivni i vedri. Srednju školu usmerenog obrazovanja sam najpre pohađala u sadašnjoj Tehničkoj školi. Prirodno-matematički smer bio je za mene novo iskustvo i imala sam sreću da mi divni profesori predaju.“ Ipak, njene srednjoškolske dane obeležio je jedan nemili događaj. „Možda sam bila druga godina srednje škole kada sam dobila upalu jajnika. Mesec dana sam imala visoku temperaturu i nakon raznih analiza su ustanovili da imam tumor na desnom jajniku veličine dečije glave. To je bila katastrofa. Na svu sreću – sve se dobro završilo.“ U to vreme, zbog neispravnih instalacija, izgorela je fabrika za proizvodnju tekstilnih proizvoda čiji direktor je bio njen otac i kao odgovorno lice završio je u zatvoru. „Tata nije hteo da bude član saveza komunista, bio je vredan radnik i cenjeni stručnjak. Sačekale su tadašnje partijske garniture da napravi novu fabriku, a potom nam se život okrenuo naglavačke. To sam vrlo teško preživela. Nismo imali od čega da živimo. Mamina plata je bila veoma mala i nismo mogli da pokrijemo ni osnovne troškove.“

Pokušala je da upiše arhitekturu. Nije uspela. Osećavši da to duguje svom ocu, upisala je Šumarski fakultet. „Znala sam da je mojima kod kuće teško, osećala sam veliku odgovornost i teret nepravde, pa sam se zaista trudila da budem vredan student.“ Međutim, na tom fakultetu nije pronalazila nikakvo zadovoljstvo. Stigla je do treće godine. Godinu dana kasnije, dobila je podršku roditelja da ostvari želju i otvori prvu istinsku knjižaru u Mladenovcu. „Zaista sam pronašla svoju ljubav. Tu si mogao da dođeš da popiješ kafu i da ti se sve živo pokaže. Imala sam neverovatno dobre stvari i nadaleko je bila poznata“. Sa ponosom govori o svojoj knjižari i odlascima u inostranstvo radi kupovine proizvoda. Vrteći muštiklu među prstima umazanim zelenom temperom i smejući se dodaje: „Skupe se ljudi da gledaju izlog i onda se guraju da vide šta ima. Da li mi veruješ?!“ U toj knjižari prodavala je i svoje slike. „I dan danas sanjam njen miris. Mislim da danas knjižare ne mirišu tako.“

Motiv rukovođenja knjižarom ‘Lira’ nije bio profit nego zadovoljstvo. Nije opstala i posle devet godina zatvorena je. U tom periodu Sandra je prestala da stanuje sa roditeljima, počela da živi privatno i da se zabavlja sa sadašnjim nevenčanim suprugom Zoranom Gajićem, sa kojim je kasnije i dobila sina Nikolu. Prodala je objekat kako bi kupila stan i svojoj porodici obezbedila dom. Porodični život joj nje dozvoljavao da bude rastrgnuta na stotinu strana, te je donela odluku da narednih nekoliko godina provede slikajući. 
 

U ranim tridesetim upisala je Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti. Istovremeno je studirala, radila u jednoj osnovnoj školi kao nastavnik likovnog vaspitanja i u kompaniji ‘Mobtel’. Igrom slučaja, izgubila je oba posla. „I dan danas čuvam sve učeničke potpise i peticije. Imam i neku pesmu. Rastužim se kad to vidim. Zbog tolike energije koju sam imala, znala sam da ću nekad da puknem – i zaista jesam.“ Stres je izazvao čitav niz negativnih posledica u njenom životu. „Nisam mogla ni da slikam. Onda sam shvatila da moram sama nešto da preduzmem.“ Nalaženje posla u struci bilo je kotrljanje Sizifove stene, sve dok nije dobila posao u osnovnoj školi „Momčilo Živojinović“ sa nepotpunim fondom časova i platom od koje, kako kaže, nije mogla da izdržava porodicu ni dva dana. A čak i to je bilo kratkog veka. Zajedno sa decom i kolegama pravila je velike izložbe, od kojih je jedna tri puta bila izložena u Dečjem kulturnom centru u Beogradu. „Sve je bila ljubav“, izgovorila je pomalo smeteno umačući ružičastu slamčicu u penu kafe. „U školu ne mogu da odem, zato što veoma patim za tim poslom. Naravno, srećem se i družim sa bivšim kolegama, ali mi je teško kada sretnem bivše đake. Taj posao se beskrajno voli, kao i deca. No, ne okrećem se. Idemo dalje. Opet imam neku decu. I stalno sam okružena nekom decom!“, zaključila je vedro. 

Danas vodi likovne radionice koje trenutno pohađa tridesetoro dece, radi u opštinskoj upravi i bavi se kulturom. Osim toga, radionice održava i u centru za brigu o deci sa posebnim potrebama već osam godina. „To su specifične duše i neka anđeoska deca koja imaju posebna osećanja. Patila sam na početku, a onda sam shvatila da su oni u svom svetu najsrećniji i zaista uživam sa njima.“ Prethodni posao u Turističkoj organizaciji Mladenovca oblikovala je po svom karakteru – spojila ga je sa ljubavlju prema putovanjima. Slušajući je kako govori o jednom vikendu provedenom u Budimpešti gotovo je nemoguće ne primetiti entuzijazam. Zaneseno je zamahivala glavom i rukama pravila krugove u vazduhu, kao da pokušava da nacrta mapu. 

Mladenovac je prepoznaje kao inicijatora akcije „Grad otvorenog srca“ na minus sedam stepeni, uređenja atrijuma ispred fontane i oslikavanja murala na zgradi Sportskog centra. „Sa 30.000 dinara deca su oslikala 320 kvadratnih metara. To bi trebalo da košta 6.500 eura najmanje. Htela sam da pokažem da sa malo novca i mnogo dobre volje može svašta da se uradi. Postoje ljudi koji to cene.“ Usledili su pozivi iz regiona, Rusije, čak i Majamija, gde su radovi izloženi u vidu postera poslatih poštom, jer finansijske podrške za put dece koja su bili autori nije bilo. „Za mene ima najveći značaj što sam umela da prepoznam dar kod neke dece i da ih usmerim. Moja lična karta jesu 32 studenata ili srednjoškolaca koji su krenuli putem umetnosti. To me ispunjava više nego sve moje slike.“

 U duši monarhista, političkim aktivizmom bavi se nešto duže od decenije, sa ciljem da u Mladenovcu pokrene resor kulture i da gradu pruži Dom omladine. Nailazila je na odobravanja svuda, osim u lokalnoj samoupravi, ali to joj nije poljuljalo veru u promenu. „Stalno sam osluškivala želje mladih i okupljala sam kreativnu decu koja su želela da nešto pokrenu i da se nešto ovde preduzme. To je jedina moja misija bila i razlog zašto sam ušla u te političke vode.“ 

Uzor su joj i dalje roditelji, na koje je ponosna. „Uvek su podržavali moju kreativnost. Ja sam ludovala do te mere da sam sama sebi šila odeću, farbala pramen kose u plavo olovkom za šminku, nosila sam vunene zepe koje sam sama oslikala, kakve su nosile samo bake u to vreme! Imala sam želju da se neobično našminkam, uvek sam bila skockana... Nisam želela da na taj način privlačim pažnju, prosto sam se tako osećala dobro. I dan danas to tako radim.“ 

Ispod te ekcentričnosti krije se obična, iskrena i impulsivna žena sa pozitivnim stavom, koja mir nalazi u tišini, u mirisu frezije, u starim filmovima, u dobrim knjigama i u renesansnoj umetnosti. Porok su joj cigarete. Ima fobiju od skučenog prostora. Plaši se bolesti. Alergična je na ljudsku glupost. Veruje da njeno ponašanje izaziva neshvatanje kod nekih ljudi i da ga smatraju pomalo sumanutim. „Kažu da sam svojeglava. Ako čovek ne sledi svoje životne principe, ostaje bez dela ličnosti. Sve drugo je neiskreno.“ Voli francuski jezik, putovanja, dizajniranje tašni i nakita, ali najveća ljubav joj je slikanje. „Umela sam da slušam neku pesmu i slikam 26 sati bez prestanka. To je neverovatno pražnjenje. Kreativnost je način da se emotivno ispunim.“

Iznad svega, ona je veliki prijatelj - ljudima, deci, gradu. I oni koji ne znaju njeno ime zastanu pored oslikanih fasada u naselju „25. maj“. 

Sandra Tagić je Mladenovcu probudila ljubav prema umetnosti i životu u boji.