Veruj mi da nije zbog tebe.
Nije zbog tebe. Veruj mi da nije zbog tebe.
Dozvoli mi da ti ispričam priču. Pre nego što počnem, želim da znam jednu stvar: da li misliš da su ljudi koji podignu ruku na sebe kukavice? Nemoj da mi odgovoriš. Nemoj ni da klimneš glavom. Vidim ti u pogledu, vidim zabezeknutost tvoje polovične duše mojim pitanjem, jer ni sam ne znaš da li si prestrašen, zgrožen ili se samog sebe plašiš. Znam, znam da si pomislio na ljude koje oni ostavljaju iza sebe. Znam da si pomislio na jecaje, mučne sahrane, smrznute šake koje se grče i stežu komad tkanine brišući suze koje je nemoguće zaustaviti. Znam da su ti prošle kroz glavu sve jezive scene iz filmova, jer si rođen pod srećnom zvezdom da tu jezu ne osetiš na svojoj koži. Ne treba da mi odgovoriš, unapred znam šta ćeš mi reći. Unapred znam da ćeš prvi podići kamen i osuditi, jer...
Šta oni znaju? Šta oni osećaju dva metra ispod zemlje na kojoj ostaju ljudi da ubijaju tugu danima, gnječe sva sećanja i bacaju ih u večni plamen, nadajući se da će zajedno sa pepelom nestati zauvek. Zašto sam te pitala kad znam? Zato što sam onog trena kad sam te upoznala verovala da ćeš biti prvi koji će mi odgovoriti odrično. Zato što sam se nadala da ćeš biti prvi koji će bezuslovno podržati sve što nisam rekla, razumeti zašto ja sama verujem u to i pomoći meni samoj da ovoj priči napišem srećan kraj. Dok sam pokušavala da pronađem sebe, kroz sve ove godine odrastanja i maštanja, negde sam zaboravila formulu običnosti. Postale su mi bitne stvari koje drugi ne primećuju, osećaji za koje svi ljudi veruju da su izumrli i vrednosti koje ni sama ne znam odakle sam iskopala, jer sam živela i živim u svetu u kom ih nema. Iako niko ne bi umeo da ih objasni, mene su odgajili ljudi koji u te vrednosti veruju više od svega, a da ni sami nisu toga svesni. I krvnički su se borili za te vrednosti, nerazumno, vatreno, a hladnokrvno, bez obzira na sve posledice i moguće ishode te borbe, a sami nisu smeli to sebi da priznaju. Oštra borba, mnogo grubih reči, mnogo pretnji, mnogo suza, mnogo udaraca, a ciljevi viši nego što tvoj um može da zamisli - ljubav, pravda, mir. Veruj mi da me ne razumeš i razumem što me tako zbunjeno gledaš dok ti govorim da ti mene ne razumeš, ali ovo su sve čežnje koje ne razumem ni ja sama, a ološi od ljudi te reči koriste svakodnevno, prosipaju ih na sve strane i njima brišu cipele. I nikada nisam razumela! Plašila sam se za sebe. Bilo je noći kada sam se plašila da ću svitanje dočekati bez ljudi koje volim ili da će ga ljudi koje volim dočekati bez mene. I svako naredno svitanje... Bila sam dete. Imala sam svoje snove, svoje želje, svoj san o sreći, dok su mi dubine svih žila ispunjavali varnicama da se tog sna nikad ne odreknem. Niko mi nije rekao kako to da uradim, a devojčica u meni je mislila da je bežanje način da sve nestane. Ono što ne vidiš se ne dešava. Ubedi sebe da ne vidiš i srećan si. Odrasla sam sa tom rečenicom u mislima, sa nadom da će nešto samo od sebe da se promeni. Ignorisala sam oštre noževe, ledene žilete, omče u okolini mog rođenog doma, pretnje, oproštajna pisma, poslednje poljupce... Svaki put, na svaki znak, samo bih snažno zažmurila i pobegla. I tog dana sam strpala ceo život u ranac, okrenula ključ i otišla. Kad sam se vratila - to nije više bio moj život. To je bio život neke nove mene, sa novim bolom u grudima, novim teretom na plećima, bez jednog života manje. Bez čoveka koji je sam sebi oduzeo život da bih ja bila srećna. To je hrabrost. To je najviši stepen ljudskosti koji jedan čovek može da priušti sebi. Ono što sam JA uradila je čist kukavičluk, slabašnost, nemoć. I ti to nikada nećeš razumeti. I ne treba da razumeš. I zato ti treći put ponavljam da nije zbog tebe. Nije tvoja krivica što opet želim nekoga ko će toliko očajnički želeti da ja budem srećna. Nije tvoja krivica što sanjam da se probudim pored nekog nasmejana i bezbedna. Nije tvoja krivica što sam očekivala da si upravo ti taj. Nije tvoja krivica što si običan. Ne govorim o jednoličnim ljubavnim pričama, niti o bilo čemu što te možda ponovo asocira na scene iz filmova. Govorim o nečemu što je duboko u tebi i možda i ne treba da ikada ugleda svetlost dana. Imam tu psihopatsku osobinu da prepoznam to u ljudima i bezgraničnu težnju da takve ljude nikada ne ispustim iz svojih ruku, da ih stegnem čvrsto i ne pustim da odu. A ti si se, od mojih prstiju, odvojio odavno. Zato nije tvoja krivica nijedan od momenata kada bih istrčala napolje, klečala na mokroj zemlji i vrištala da mi nedostaješ. Veruj mi da nije zbog tebe. Veruj mi, da su "veruj mi" jače reči nego što uopšte možeš da zamisliš. Ima nečeg bolesnog u svakom od nas... Ovo je to moje "nešto".
Dozvoli mi da ti ispričam priču. Pre nego što počnem, želim da znam jednu stvar: da li misliš da su ljudi koji podignu ruku na sebe kukavice? Nemoj da mi odgovoriš. Nemoj ni da klimneš glavom. Vidim ti u pogledu, vidim zabezeknutost tvoje polovične duše mojim pitanjem, jer ni sam ne znaš da li si prestrašen, zgrožen ili se samog sebe plašiš. Znam, znam da si pomislio na ljude koje oni ostavljaju iza sebe. Znam da si pomislio na jecaje, mučne sahrane, smrznute šake koje se grče i stežu komad tkanine brišući suze koje je nemoguće zaustaviti. Znam da su ti prošle kroz glavu sve jezive scene iz filmova, jer si rođen pod srećnom zvezdom da tu jezu ne osetiš na svojoj koži. Ne treba da mi odgovoriš, unapred znam šta ćeš mi reći. Unapred znam da ćeš prvi podići kamen i osuditi, jer...
Šta oni znaju? Šta oni osećaju dva metra ispod zemlje na kojoj ostaju ljudi da ubijaju tugu danima, gnječe sva sećanja i bacaju ih u večni plamen, nadajući se da će zajedno sa pepelom nestati zauvek. Zašto sam te pitala kad znam? Zato što sam onog trena kad sam te upoznala verovala da ćeš biti prvi koji će mi odgovoriti odrično. Zato što sam se nadala da ćeš biti prvi koji će bezuslovno podržati sve što nisam rekla, razumeti zašto ja sama verujem u to i pomoći meni samoj da ovoj priči napišem srećan kraj. Dok sam pokušavala da pronađem sebe, kroz sve ove godine odrastanja i maštanja, negde sam zaboravila formulu običnosti. Postale su mi bitne stvari koje drugi ne primećuju, osećaji za koje svi ljudi veruju da su izumrli i vrednosti koje ni sama ne znam odakle sam iskopala, jer sam živela i živim u svetu u kom ih nema. Iako niko ne bi umeo da ih objasni, mene su odgajili ljudi koji u te vrednosti veruju više od svega, a da ni sami nisu toga svesni. I krvnički su se borili za te vrednosti, nerazumno, vatreno, a hladnokrvno, bez obzira na sve posledice i moguće ishode te borbe, a sami nisu smeli to sebi da priznaju. Oštra borba, mnogo grubih reči, mnogo pretnji, mnogo suza, mnogo udaraca, a ciljevi viši nego što tvoj um može da zamisli - ljubav, pravda, mir. Veruj mi da me ne razumeš i razumem što me tako zbunjeno gledaš dok ti govorim da ti mene ne razumeš, ali ovo su sve čežnje koje ne razumem ni ja sama, a ološi od ljudi te reči koriste svakodnevno, prosipaju ih na sve strane i njima brišu cipele. I nikada nisam razumela! Plašila sam se za sebe. Bilo je noći kada sam se plašila da ću svitanje dočekati bez ljudi koje volim ili da će ga ljudi koje volim dočekati bez mene. I svako naredno svitanje... Bila sam dete. Imala sam svoje snove, svoje želje, svoj san o sreći, dok su mi dubine svih žila ispunjavali varnicama da se tog sna nikad ne odreknem. Niko mi nije rekao kako to da uradim, a devojčica u meni je mislila da je bežanje način da sve nestane. Ono što ne vidiš se ne dešava. Ubedi sebe da ne vidiš i srećan si. Odrasla sam sa tom rečenicom u mislima, sa nadom da će nešto samo od sebe da se promeni. Ignorisala sam oštre noževe, ledene žilete, omče u okolini mog rođenog doma, pretnje, oproštajna pisma, poslednje poljupce... Svaki put, na svaki znak, samo bih snažno zažmurila i pobegla. I tog dana sam strpala ceo život u ranac, okrenula ključ i otišla. Kad sam se vratila - to nije više bio moj život. To je bio život neke nove mene, sa novim bolom u grudima, novim teretom na plećima, bez jednog života manje. Bez čoveka koji je sam sebi oduzeo život da bih ja bila srećna. To je hrabrost. To je najviši stepen ljudskosti koji jedan čovek može da priušti sebi. Ono što sam JA uradila je čist kukavičluk, slabašnost, nemoć. I ti to nikada nećeš razumeti. I ne treba da razumeš. I zato ti treći put ponavljam da nije zbog tebe. Nije tvoja krivica što opet želim nekoga ko će toliko očajnički želeti da ja budem srećna. Nije tvoja krivica što sanjam da se probudim pored nekog nasmejana i bezbedna. Nije tvoja krivica što sam očekivala da si upravo ti taj. Nije tvoja krivica što si običan. Ne govorim o jednoličnim ljubavnim pričama, niti o bilo čemu što te možda ponovo asocira na scene iz filmova. Govorim o nečemu što je duboko u tebi i možda i ne treba da ikada ugleda svetlost dana. Imam tu psihopatsku osobinu da prepoznam to u ljudima i bezgraničnu težnju da takve ljude nikada ne ispustim iz svojih ruku, da ih stegnem čvrsto i ne pustim da odu. A ti si se, od mojih prstiju, odvojio odavno. Zato nije tvoja krivica nijedan od momenata kada bih istrčala napolje, klečala na mokroj zemlji i vrištala da mi nedostaješ. Veruj mi da nije zbog tebe. Veruj mi, da su "veruj mi" jače reči nego što uopšte možeš da zamisliš. Ima nečeg bolesnog u svakom od nas... Ovo je to moje "nešto".
 |
| Photo Copyright © Lee Jeffries |
