14. VII 2011.
Bezbroj puta u životu sam pročitala sa majčinih usana “Eh, šta ti je život..”
Još hiljadu puta više u očima ljudi oko sebe videla strah, tugu, patnju, bol, sve što je trebalo na mom licu da piše, a ja i dalje zadržavala bezosećajan i leden izraz lica, kao da se to ne dešava meni, kao da ne pripadam ovom univerzumu, kao da sam u celoj toj priči stranac, slučajni prolaznik, osoba koja se tu igrom sudbine zatekla i ne zna šta se dešava, ne zna koliko uspomena nose godine koje ostaljamo za sobom, koliko treba da boli i žigoše ruka na ramenu i iskren zagrljaj. Nisam znala. Nisam osećala. Nisam umela da osećam. Navikla sam da gubim. Stvari na koje se navikneš naučiš kako funkcionišu. Šta treba, šta ne, šta smeš, šta ne smeš, koje emocije smeš da pokažeš, koje treba da sakriješ, koliki ugao treba da ti naprave usne kako bi krivudava linija ličila na osmeh i vrlo uspešno zavarala sve koje na tvom licu očekuju oči krvave od suza. Ljude je lako lagati. Ljude koji te ne poznaju je mnogo lako lagati. Kad shvatiš da sam sebe ne poznaješ - lako ti je čak da i sam sebe lažeš, jednostavnim, sitnim neistinama ubediš da se sve to dešava nekom drugom, da ti možeš bez toga što si izgubio i da nije toliko teško da nastaviš dalje, što i nije daleko od istine. I onda nastaviš dalje, dopuštaš drugima da se neprimetno uvuku na mesto koje im ne pripada, koračaš dalje i onda shvatiš da si predaleko otišao, a da ne osećaš ništa. Onda te nešto pukne..
Koliko boli kad znaš da neko prolazi kroz isto što si ti prolazio, kroz isti bol, kroz iste naporne običaje, iste lažne izjave saučešća, isto će baciti grumen zemlje na kovčeg i proklinjati svaki dan koji osvane u kom će ti taj neko biti potreban. Setiš se koliko si snage imao da prođeš kroz sve to, a da niko ne primeti. Niko osim ljudi za koje si ti sam spreman da umreš, u čiji ćeš jastuk moći uplakan da vrištiš i ko će da te zagrli sa rečima 'Drži se'. Mnogo snage je potrebno za to, jer je mnogo takvih situacija i mnogo malo takvih ljudi. A svi ostali te gledaju s poštovanjem za koje ili imaju ili nemaju hrabrosti da ga priznaju, a kad bolje razmisliš - tebi to nije ni potrebno. Užasno mnogo snage. Recept za nju nemaš. Kako da je pokloniš ne znaš. Znaš da je nekog isti mač posekao, a ti možeš samo da stojiš sa strane i gledaš. Tek onda kad shvatiš da nekog drugog ne možeš da naučiš da bude jak kao što si ti bio - shvatiš koliko si, zapravo, slab. Odvažnost i beskrupuloznost kojom je odisala tvoja ličnost iznenada izbledi, jer si kroz ceo život naučio da osećaš nečiji bol, a potisneš svoj. Nikad da ga uništiš, samo da ga sakriješ. I onda se pojavi i osetiš sve što je trebalo da osetiš mnogo ranije. Dva bola se udruže, zgrome te, smrve i uguše. I čik neka mi neko kaže da 'nikad nije kasno'. Kukavičluk se, ipak, prenosi genima.
Još hiljadu puta više u očima ljudi oko sebe videla strah, tugu, patnju, bol, sve što je trebalo na mom licu da piše, a ja i dalje zadržavala bezosećajan i leden izraz lica, kao da se to ne dešava meni, kao da ne pripadam ovom univerzumu, kao da sam u celoj toj priči stranac, slučajni prolaznik, osoba koja se tu igrom sudbine zatekla i ne zna šta se dešava, ne zna koliko uspomena nose godine koje ostaljamo za sobom, koliko treba da boli i žigoše ruka na ramenu i iskren zagrljaj. Nisam znala. Nisam osećala. Nisam umela da osećam. Navikla sam da gubim. Stvari na koje se navikneš naučiš kako funkcionišu. Šta treba, šta ne, šta smeš, šta ne smeš, koje emocije smeš da pokažeš, koje treba da sakriješ, koliki ugao treba da ti naprave usne kako bi krivudava linija ličila na osmeh i vrlo uspešno zavarala sve koje na tvom licu očekuju oči krvave od suza. Ljude je lako lagati. Ljude koji te ne poznaju je mnogo lako lagati. Kad shvatiš da sam sebe ne poznaješ - lako ti je čak da i sam sebe lažeš, jednostavnim, sitnim neistinama ubediš da se sve to dešava nekom drugom, da ti možeš bez toga što si izgubio i da nije toliko teško da nastaviš dalje, što i nije daleko od istine. I onda nastaviš dalje, dopuštaš drugima da se neprimetno uvuku na mesto koje im ne pripada, koračaš dalje i onda shvatiš da si predaleko otišao, a da ne osećaš ništa. Onda te nešto pukne..
Koliko boli kad znaš da neko prolazi kroz isto što si ti prolazio, kroz isti bol, kroz iste naporne običaje, iste lažne izjave saučešća, isto će baciti grumen zemlje na kovčeg i proklinjati svaki dan koji osvane u kom će ti taj neko biti potreban. Setiš se koliko si snage imao da prođeš kroz sve to, a da niko ne primeti. Niko osim ljudi za koje si ti sam spreman da umreš, u čiji ćeš jastuk moći uplakan da vrištiš i ko će da te zagrli sa rečima 'Drži se'. Mnogo snage je potrebno za to, jer je mnogo takvih situacija i mnogo malo takvih ljudi. A svi ostali te gledaju s poštovanjem za koje ili imaju ili nemaju hrabrosti da ga priznaju, a kad bolje razmisliš - tebi to nije ni potrebno. Užasno mnogo snage. Recept za nju nemaš. Kako da je pokloniš ne znaš. Znaš da je nekog isti mač posekao, a ti možeš samo da stojiš sa strane i gledaš. Tek onda kad shvatiš da nekog drugog ne možeš da naučiš da bude jak kao što si ti bio - shvatiš koliko si, zapravo, slab. Odvažnost i beskrupuloznost kojom je odisala tvoja ličnost iznenada izbledi, jer si kroz ceo život naučio da osećaš nečiji bol, a potisneš svoj. Nikad da ga uništiš, samo da ga sakriješ. I onda se pojavi i osetiš sve što je trebalo da osetiš mnogo ranije. Dva bola se udruže, zgrome te, smrve i uguše. I čik neka mi neko kaže da 'nikad nije kasno'. Kukavičluk se, ipak, prenosi genima.
