“Ništa od toga nema veze ni sa čim”
Volela bih da ima, ali nema to mnogo veze sa kim ste se probudili prethodnog jutra. Nema veze ni sa tim što ta osoba i osoba sa kojom ste želeli da se probudite nisu iste osobe. Nema veze ni sa tim što ne shvatate zašto je toliko jutara palo u zaborav. Lepših, srećnijih... Ne pamtimo takve momente, jer mislimo da će trajati večno. Sećamo se samo onih kad smo se zaustavili u milisekundi da razmislimo o našoj sreći i već u sledećoj nastavili da uživamo. Ne sećam se nijednog trenutka u kom sam bila srećna, ali se zato sećam svih u kojima sam priznala sebi da sam srećna. Istina, nemam ništa od toga, doduše, nikad nisam ni imala, ali nikada ja ne bih mogla da oprostim sebi da živim životom bez ikakvog osećaja. Mogla sam da se rodim kao vodopad, na primer, da i dalje budem prepoznatljiva i jedinstvena, ali da, jednostavno, ne osećam. I šta će mi to? Ovako, za razliku od mnogih, imam sebe i imam svoja sećanja. Imala sam divnu, plavu kutijicu, čija je unutrašnjost bila obojena u zeleno. U njoj sam čuvala sve.. Tajne sastanke, osmehe, svađe, poljupce, istine, laži, greške i dokaze.. Sve. Ne znam da li sam se plašila da je otvorim ili da ću je uništiti ako je otvorim, ali neki strah je postojao. Kao i uvek, verovala sam svima na svetu više nego sebi i dala je tamnokosom dečaku na čuvanje. Više nisam smela ni da pitam za nju, sve što je u njoj više nije pripadalo meni, ali je postojalo tamo, negde. Ne volim da gubim. Želela sam nazad. Želela sam svaki sekund zaključan u toj kutiji nazad. Prekasno sam saznala da je već bila spaljena i da je vatra, za koju sam mislila da me greje, odavno postala pepeo. Bilo je tu besa, mržnje, agonije i očaja, al` pre svega, potpuno sve je bilo ispunjeno prazninom. Možda je i bolje tako. Sve što sam mogla da povratim - trudila sam se, al` toga je bilo jako malo, svega nekolko fotografija srećnih ljudi obojenih u plavo. Čuvam ih i dalje. Ne znam zašto, čak i da me ti ljudi upitaju zašto ne bih umela ni da ih slažem, a inače to odlično radim. Proklet bio dan kad su izmislili te čudne sprave sposobne da ovekoveče sve trenutke koji su bili nesmotreni u pokušaju da pobegnu od vremena, dostupne svim ništavnim bićima za svega nekoliko lažnih zlatnika! Da njega nije bilo - nikada svetlost dana ne bi ugledala te fotografije. I ne bi me ništa podsećalo na osobu sa kojom sam želela da se probudim prethodnog jutra. Slepi ljudi su, na neki način, blagosloveni.
