“Ukratko: ništa nije ni kratko, ni jednostavno.”
Sećate li se svoje prve najbolje drugarice? Ja se sećam. Prvi dan škole, nakon tolikih godina provedenih u vrtiću, zalećem se niz stepenice i padam joj u zagrljaj. Otprilike, to je sve čega se sećam kad je to drugarstvo u pitanju. Još jedna fenomenalna stvar kod detinjstva: niste u obavezi [a ni u mogućnosti] da pamtite detalje, događaje, reči. Nema ni potrebe za tim i to je upravo to što taj period čini savršenim. Ali, nazad u realnost, više nemamo šest godina. Svi mi imamo po skoro dve decenije u zadnjici i, hteli ili ne hteli, imamo život. Ispunjen, prazan, urban, lagan, uništen, iskorišćen? Kakav god. Nebitno je. Suština je da ga imamo i ono što smo još od malih nogu shvatili da život ne čini jedna osoba, još otkad smo tražili drugare da se igramo u pesku. A sada, kad već čitate moje prosipanje pameti, vratite film unazad i nabrojte sve ljude za koje ste spremni ovog trenutka izaći napolje i poginuti. Bilo da vaš spisak sadrži jednu osobu ili deset, sve dok postoji - nebito je. Nije bitan broj ljudi koji ga čine, bitno je da taj spisak postoji. Bitno je da imate za koga da živite i umrete, sa kim da se radujete i na čijem ramenu da plačete ili čije će suze na vaše rame padati. Upravo to je vaš život. Zatim pokušajte da se setite kada ste poslednji put imali bilo kakav kontakt sa tim ljudima. Razgovor, telefonski poziv, kafa, SMS poruka... Bilo šta. I koliko češće ste govorili sa ljudima koji i dalje nisu na vašem spisku. Zaključak nije potrebno izvlačiti, nameće se sam. Ako nekome svakodnevno govorite da ga volite - to vašu ljubav ne čini većom, ali ako mu jednom kažete i to istinski mislite - to ima veći značaj nego svi romani ovog sveta ispisani i sve lepe reči. Čovek je individua za sebe, ali njegovo postojanje počinje tek kad nauči da ne može da živi sam. Upravo to ga i razlikuje od životinja: mogućnost da u isto vreme pripada grupi i da se izdvaja kao jedinka. U čoporu vukova jedan samotnjak može da se izdvoji, ali on prestaje da pripada čoporu i biva lišen ljubavi, ne zato što nema ko da mu je pruži, već zato što nema kome da je pruži. Čovek iz društva može da se izdvoji, ali je dovoljno svestan da je to društvo njegovo, da je tu njegovo mesto i da je potrebno preveliko anuliranje osećanja da se on tog mesta odrekne. Upravo zato nije potrebno dokazivanje. Nije to neka vrsta kluba, pa da zahteva redovno plaćanje članarine. Ako vam neko jednom pruži ruku da vas izvuče iz blata ili nakon što potonete skoči za vama - ne znači da je, nakon što se okupao i oslobodio i najmanje trunke prljavštine, postao alergičan na prašinu. Nije potrebno da nekome stalno stavljate do znanja da ste tu... Kada taj neko to jednom nauči - to se ne zaboravlja. Kada vam je potrebna pomoć, verujte, prijatelj će stići pre od ambulantnih kola, čak i da ne može da vam pomogne on jednostavno želi da bude tu, jer za razliku od medicinskog osoblja kome smrt znači gubitak pacijenta, prijatelju je to rušenje celog sveta. Dok jedan doktor izgubi samo čoveka, potpuno je druga situacija kad neko izgubi čoveka kog voli. Neke stvari vreme ne briše.
