Not sure I understand.
Samo još jedan trenutak u kom bih se do sada osećala sebično. Oni koji su srećni me neće razumeti. Oni koji su zaljubljeni me tek neće razumeti. Ali to sam ja. Previše misli u glavi. Mnogo pogleda u daljinu, a samo viđenih odraza u prozoru. Još više pogleda u zemlju, a samo viđenog sopstvenog lika. I uvek premalo snage da bilo kome kažem bilo šta. Često me mrzi da kažem i samoj sebi, ali ne za taj trenutak, jer u njemu mogu izgovoriti naglas, čuti samu sebe i onda zaboraviti šta sam rekla, već zapisati, podeliti. Eto, zato sam sebična. Vama zatvaram kapiju da uđete u svet mojih osećanja, sebi uskraćujem pravu sliku gradeći onu koja meni odgovara. Eto, zato sam sebična. Ne podnosim tu svoju lenjost, ali nikad je neću kriviti što me uvek mrzi da zapišem ono što mislim, već krivim samu sebe. Toliko prećutanih misli, rima, tekstova, toliko obećanih pesama i dan danas nedovršenih. Ali i to sam ja. To je glavna crta koja me sprečava da budem čovek. Ne, to nije karakter. Mnogo vremena je prošlo i prolazi još uvek u mojoj potrazi da otkrijem šta je. Samo želim da mi verujete da nije lako. Nisam tužna, što bi Ogi rekao: "Nostalgija me prebila", ali mene i dalje nešto sprečava da pustim to da izađe iz mene. Mrzim taj osećaj. Mrzim bilo kakav osećaj u kom shvatam da ništa ne osećam. Ali evo, kao i svakog dana razmišljam isto uz šolju kafe, teške balade i gomilu nabacanih misli i prvi put pokušavam da iste dovedem u neki red. Izvinite što to nisam uradila ranije. Izvinite što sam odbacivala svaki vid razgovora i branila se tim da se osećam glupo. Upravo to distanciranje me je i činilo glupom. A ovo sada, što će moći da pročita 496 ljudi koje imam u "prijateljima" i svi "prijatelji" mojih "prijatelja" je način da dokažem da mogu da budem gluplja i od tog distanciranja. Ali koga briga? Nek ide život. Nešto mi nedostaje u njemu. Mogu to da poričem, mogu da se ograđujem, mogu da budem hladna kako bih sprečila sve da me povrede. Mogu da slažem vas. Ne mogu sebe. Tražila sam put da pobegnem od Lidije koja je umela da voli, samo izgleda da sam otišla predaleko. Da li sam prebrzo trčala ili sam prejako želela - ne znam, ali zbog toga sam mnogo stvari propustila, mnogo reči pljunula, mnogo postupaka ostavila bez opravdanja. Žao mi je zbog svega toga. Žao mi je što sam htela da zaboravim šta je to ljubav, a da mi je ista sad najpotrebnija. Žao mi je zbog svakog hladnog odgovora koji ste dobili zbog toga. Žao mi je što ste morali zajedno sa mnom da se borite sa tim, a da je to bila samo moja borba. Možda je baš ovo penal koji mi treba do pobede. Da, morala sam da pomenem to, morala sam da vam ponovo stavim do znanja da me ni tu ne razumete. Žao mi je što ne možete da prihvatite stvar koja me čini zaista srećnom. Žao mi je što istu nazivate preterivanjem. Ali nakon svega, najviše mi je žao što vas nikad nisam volela kao što zaslužujete. Možda su me neki od vas povredili, možda sam neke od vas ja povredila, ali sa sigurnošću mogu da vam kažem da nikada sebi neću oprostiti što to nikad nisam umela. Žao mi je zbog toga. Žao mi je i što me ne poznajete dovoljno ili što ja ne vidim da me poznajete previše. Žao mi je što vas nikad nisam pustila da me upoznate, ali vas isto tako nikad neću pustiti da odete od mene. Potrebni ste mi i sve bih dala za vas. Ali vas? Ni za šta.
