Say something, I’m giving up on you
Ne volim da pozajmljujem stvari.
Jedina super moć koju imam jeste moje nevidljivo neraskidivo klupko. Beskonačno duga, tanka nit, kojom sebe mogu da vežem za nešto, ali ne i to nešto za sebe. Ni dan danas nisam naučila da je koristim, ali to činim često. Zamahnem, bacim, igram se, umotam, okrećem, prevrćem, saginjem, skačem, preskačem, umrsim se, jednom, dvaput, pa još jednom! Napravim mrtvi čvor, pa ga onda unječim još malo, čisto da se uverim da li je dovoljno mrtav. Zabavno je. Kao dete neko. I onda mi dosadi. Ja bih da odem. Al’ ne lezi, vraže! Ne mogu ni makac odatle.
"If you don't like how things are, change it! You're not a tree." Džime Rone, razumem ja tebe, ali nisam sigurna da nisam drvo. Mnoge stvari su pustile korenje duboko u meni - predmeti, mesta, ljudi, pesme... Sve zahvaljujući mojoj super moći da sebe vežem za sve te stvari i rastem uz njih. Mogla bih ja da budem mnogo lepo drvo. Neke grane mene su zaista lepo cvetale i mirisale na proleće. Na nekima nijedan list nije osvanuo. I sve za šta sam se vezala imalo je deo mene. Teško mi je da priznam da me ima i dalje. A zapravo sam samo jedna celina, koja je svačija, a ničija, u želji da bude svoja.
Jednom sam pozajmila ogledalo. Imalo je neki kraljevsko plavi, iskrzao, oljušten okvir. Čudno je koliko sve stvari koje zavolim imaju nešto plavo - more, nebo, oči, dušu. I to ogledalo stvarno nije bilo ni po čemu posebno. Samo jedno u nizu običnih ogledala. Ne znam zašto sam ga pozajmila. Možda mi se dopao odraz u njemu. Možda ni u čemu sebe takvu nisam videla. Možda videh sebe posebnom gledajući se. Možda je želelo da bude moje. Možda ne. Uglavnom, rekla sam da ću ga vratiti. Bilo je to pre nekoliko godina. Nikada ga nisam vratila. Niti je vlasnik pitao za njega. Danas ga nazivam svojim. Rekla sam mu to. Nije odgovorilo. Nikada mi nije dozvolilo da budem Snežana i da ovo bude moja bajka. Ponekad pričam s njim. Ljudi mi se smeju misleći da pričam sama sa sobom. Ja se smejem sebi pošto znam da samo pričam ja. Nekad sam slušala neke reči koje nikad nisam čula, o nekom jedinstvenom dodiru, o sreći, o želji. Možda i ono mene voli. Često ga gledam. Vidim da je tu. Očekujem ispisane neke nerazumljive rečenice, spremna da im doveka tražim smisao... Ali nema ih.
Ponekad mi se vrišti. Ponekad mrzim svoj odraz u tom zloćudnom komadu stakla. Nisam lepa. Nisam posebna. Nisam ništa što sam bila. Raščupala bih kosu, razbila bih ga, a potom se pravila da nikad nije ni bilo kod mene. Ali znam da to nikada neću uraditi. Zna i ono da mu to nikad neću uraditi. Namestim kosu, popravim ruž i nastavim dalje. Uvek se vratim. Ponovo čarobne niti koje je nemoguće prekinuti. Nekim ljudima nesreću donose čitava ogledala. Druge polovine vas u kojima vidite sebe. I čekate ih da progovore... A one ćute. I neće vam reći da ste najlepši u kraljevstvu.
Zato ne volim da pozajmljujem stvari. Ne umem da ih vratim. I nikada mi neće odgovarati dobro kao onome od kog sam ih uzela. A zavoleću ih, vezaću sebe za njih i ispisaću o njima neke nove priče. Oni će ćutati, a ja ću pisati. I dan danas u sebi nalazim trulo korenje nekih davno zaboravljenih priča. Nemam mesta i za tuđe i zato ih nikada ne zadržavam. Nisam ja ona što ne vraća pozajmljene knjige. Ja sam ona što ne vraća pozajmljene ljude.
Jedina super moć koju imam jeste moje nevidljivo neraskidivo klupko. Beskonačno duga, tanka nit, kojom sebe mogu da vežem za nešto, ali ne i to nešto za sebe. Ni dan danas nisam naučila da je koristim, ali to činim često. Zamahnem, bacim, igram se, umotam, okrećem, prevrćem, saginjem, skačem, preskačem, umrsim se, jednom, dvaput, pa još jednom! Napravim mrtvi čvor, pa ga onda unječim još malo, čisto da se uverim da li je dovoljno mrtav. Zabavno je. Kao dete neko. I onda mi dosadi. Ja bih da odem. Al’ ne lezi, vraže! Ne mogu ni makac odatle.
"If you don't like how things are, change it! You're not a tree." Džime Rone, razumem ja tebe, ali nisam sigurna da nisam drvo. Mnoge stvari su pustile korenje duboko u meni - predmeti, mesta, ljudi, pesme... Sve zahvaljujući mojoj super moći da sebe vežem za sve te stvari i rastem uz njih. Mogla bih ja da budem mnogo lepo drvo. Neke grane mene su zaista lepo cvetale i mirisale na proleće. Na nekima nijedan list nije osvanuo. I sve za šta sam se vezala imalo je deo mene. Teško mi je da priznam da me ima i dalje. A zapravo sam samo jedna celina, koja je svačija, a ničija, u želji da bude svoja.
Jednom sam pozajmila ogledalo. Imalo je neki kraljevsko plavi, iskrzao, oljušten okvir. Čudno je koliko sve stvari koje zavolim imaju nešto plavo - more, nebo, oči, dušu. I to ogledalo stvarno nije bilo ni po čemu posebno. Samo jedno u nizu običnih ogledala. Ne znam zašto sam ga pozajmila. Možda mi se dopao odraz u njemu. Možda ni u čemu sebe takvu nisam videla. Možda videh sebe posebnom gledajući se. Možda je želelo da bude moje. Možda ne. Uglavnom, rekla sam da ću ga vratiti. Bilo je to pre nekoliko godina. Nikada ga nisam vratila. Niti je vlasnik pitao za njega. Danas ga nazivam svojim. Rekla sam mu to. Nije odgovorilo. Nikada mi nije dozvolilo da budem Snežana i da ovo bude moja bajka. Ponekad pričam s njim. Ljudi mi se smeju misleći da pričam sama sa sobom. Ja se smejem sebi pošto znam da samo pričam ja. Nekad sam slušala neke reči koje nikad nisam čula, o nekom jedinstvenom dodiru, o sreći, o želji. Možda i ono mene voli. Često ga gledam. Vidim da je tu. Očekujem ispisane neke nerazumljive rečenice, spremna da im doveka tražim smisao... Ali nema ih.
Ponekad mi se vrišti. Ponekad mrzim svoj odraz u tom zloćudnom komadu stakla. Nisam lepa. Nisam posebna. Nisam ništa što sam bila. Raščupala bih kosu, razbila bih ga, a potom se pravila da nikad nije ni bilo kod mene. Ali znam da to nikada neću uraditi. Zna i ono da mu to nikad neću uraditi. Namestim kosu, popravim ruž i nastavim dalje. Uvek se vratim. Ponovo čarobne niti koje je nemoguće prekinuti. Nekim ljudima nesreću donose čitava ogledala. Druge polovine vas u kojima vidite sebe. I čekate ih da progovore... A one ćute. I neće vam reći da ste najlepši u kraljevstvu.
Zato ne volim da pozajmljujem stvari. Ne umem da ih vratim. I nikada mi neće odgovarati dobro kao onome od kog sam ih uzela. A zavoleću ih, vezaću sebe za njih i ispisaću o njima neke nove priče. Oni će ćutati, a ja ću pisati. I dan danas u sebi nalazim trulo korenje nekih davno zaboravljenih priča. Nemam mesta i za tuđe i zato ih nikada ne zadržavam. Nisam ja ona što ne vraća pozajmljene knjige. Ja sam ona što ne vraća pozajmljene ljude.
 |
| © Robert Hutinski |
