Sve što mi trebaš

Trebaš mi. Trebaš mi sada, kad sam naišla na dan u kom nemam nijedan razlog da budem srećna. Trebaš mi sada, kad treba da listam kalendar da bih pronašla dan u kom razlog moje sreće nisi ti. Trebaš mi sada, baš kao onog dana kad je trebalo da budeš tu, a nisi bio. Trebaš mi da okončam tugu koja je zajedno sa tobom počela. Treba mi da me odvedeš negde da zaboravim sve što me sprečava da budem tu. Treba mi da pregaziš ponos i budeš tu sada, kad ne zaslužujem, u ime svih dana kad jesam. Trebaš mi da me naučiš da odustajem. Treba mi da ponovo budeš moj oslonac kad se sapletem. Treba mi da budeš ponovo ta jedna od dve osobe koje umeju sa mnom onda kad ja ne umem. Treba mi da me zagrliš negde van grada i podsetiš da ne treba da pristajem na manje od onog što zaslužujem. Treba mi da mi ponovo kažeš da sam najosećajnija osoba koju poznaješ, da pronađeš te trunke optimizma u meni i pomogneš mi da ostanem živa dok ne prođe ovo sve. Treba mi da iz tvojih usta čujem da se svet ruši da bi nastao neki lepši, bolji. Treba mi da me ugreješ kad pokisnem i zajedno sa mnom kuneš svaki dan koji je osvanuo u poslednje dve nedelje. Treba mi da se bar pretvaramo da smo normalni i jednostavni, i da smo zaboravili sve. Trebaš mi za ljubav, promenu i oproštaj.

Trebaš mi da mi prećutiš rečenicu da će proći, ali da učiniš da se osećam kao da znam da je tako. Proći će sve - i moje, i tvoje. I svi ljudi koji treba da odu će otići. I mi ćemo otići i pronaći to neko 'sutra' u kom ništa neće biti komplikovano. I bićemo srećni, iako danas nismo. Samo saslušaj me i budi tu, jer trebaš mi.

Popular posts from this blog

“Plavo”

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da ...
Read more

» Opet smo zajedno - posle petnaest godina «

Image
“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”
Read more

`Daj mi prostor pučine ili bar poljubi me.`

Da li vam je ikada palo na pamet koliko je najvrednijih književnih dela nastalo upravo iz nedostatka hrabrosti onih koji su ih pisali da sve te reči upute ljudima kojima su bile namenjene? I ove moje žvrljotine, uglavnom. Možda ne iz nedostatka hrabrosti, ali svakako iz nedostatka vere. Ljudima je potrebno da veruju da ih oni koje vole razumeju, čak i kad vam se pogledi čvrsto stežu, a misli nezahvalno beže svaka na svoju stranu. Različitosti su te preduboke reke bez mosta prepune aligatora. I pritom ne mislim na svetu vidljive različitosti. Okruženi hiljadama ljudi, postojimo sami u svetu misleći da su sve oči uprte u nas, u našu sreću, tugu, razočarenje ili flegmatičnost. Zapravo niko se i ne trudi da primeti čak i ono što ste izvukli iz gardarobera tog jutra. Ljudima je dosta njihovih komplikovanih priča i nerešenih problema. Ljudi koriste trenutke da pronađu sopstvenu sreću, ne da primete tuđu. Iz čitave te filozofije jedino je istina to da postojite i da ste u ovom svetu sami. A ...
Read more