As simple as it is.


Popular posts from this blog

“Plavo”

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da ...
Read more

» Opet smo zajedno - posle petnaest godina «

Image
“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”
Read more

“Uzmi me za ruku, pa me vodi bilo gde.”

Vreme je učinilo da se čitav život svede na želju da pobegnem od sebe, a možda ne i vreme, već ljudi koji žive u njemu. Pitam se da li sam i ja deo nečijeg nemira i prikriveni razlog zbog kog ga čitav svet iritira, nervira i izjeda iznutra. Nije moguće da samo mene peče sujeta od koje su istkani svi ovi ljudi. Ne znam da li njih roditelji žale, ali ja ih žalim sigurno. Verovatno bi i mene moja rođena majka žalila, da zna kakva sam u suštini. Rekla bih joj da znam, ne volim da je lažem, volim je. Zaista bih joj rekla da znam. Mogu samo da nagađam, to i činim i lepo mi je, verujem da sam nekome u ovom gradu bar jedan atom te srećne zvezde. Možda i nisam, nikad neću znati, ali trudim se da budem. Trudim se zbog svih tih ljudi koji su i zaslužili i nisu zaslužili, a za koje ja mislim da zaslužuju, i nesebično im dopuštam da postanu deo mog svemira. Ne umem da opraštam, ni život ne oprašta. Ne opraštam ni sebi mnogo što šta što sam činila i što nisam učinila, jer mi se čitav svet okreće ok...
Read more