Mišomor

Pokušala sam da prebrojim glave u sobi. Deset, dvanaest, trinaest... Nekako bih uvek stala kod trinaest i izgubila volju za brojanjem. Smeh se nazirao među obrazima duvanskog dima i isparavanja jeftinog alkohola. Poneki par bi se njihao u melanholičnom ritmu koji je dopirao iz zvučnika. "Ovo je svet za pametnije". Jedna od istinitijih rečenica koje je taj glas izgovorio... Jer da nije - ne bih ja bila ovde, slušala lošu muziku, davila emocije u gorkom pivu i trudila se da prebrojim glave oko sebe. Miris marihuane dotiče nozdrve. Neko od nečeg beži. Ili se barem opijatom trudi da mu bude bolje nego što jeste. I ja bih bežala... Razmišljam u koju glavu bih se prvo zakucala kad bih pokušala da trčim iz sobe. Pokušavam da shvatim odakle dopire miris. Možda bi mi pomogao udah. Možda ni sedam ne bi bilo dovoljno. Nepoznato lice preko ramena pokušava da vidi šta zapisujem sve vreme. Toliko se približava da osećam oporost daha na vratu. Struji po koži, podiže vlasi i budi neki ogavan osećaj. Na trenutak sam poželela da osetim lakat u njegovoj dijafragmi, ali se suptilno izmičem i zaklanjam ekran telefona uz kiselkast osmeh. Ne, nisam došla sa dečkom. Ne, ne želim da se bolje upoznamo. Jedna od stvari kojih se gadim kod ovih vremena jeste toliko prihvaćeno nepoštovanje privatnosti. Zašto nije prihvaćeno nekome izbiti vazduh na tridesetak sekundi? Obe stvari su nam podjednako očajnički potrebne. Poput struje nelagodan osećaj u desnom stopalu, kao da nije moje. Možda bih pala kad bih ustala. Možda bih se saplela kad bih potrčala. Možda i ne treba da bežim. Volela bih da imam dovoljno volje da odstranim prisustvo nebitnih ljudi. Da ih odgurnem od sebe kad me neprestano dodiruju, a ne znam im ime. Koliko čoveku treba da stekne tu veštinu? Da li je za nju potreban talenat? Gde je granica? Da li je prihvatljivo da njenom plavom kosom obrišem prosut vinjak sa parketa? I zašto nije? Dotakla me je. Možda ona sve vreme tu sedi tek da bi ispunila sebi želju ili nema gde drugo... Ali zašto ja treba da plaćam odštetu zbog njenog prisustva, a ona ne zbog mog? Nije to njeno mesto. Utoliko koliko je njeno i moje je. Dripac ogavnog daha se sklonio od mene. Ponekad me uplaši slika koju drugi stvore o meni. Gotovo uvek kad je ne znam. Koliko lako je pročitati iz mojih očiju da sam nesigurna? Koliko teško bi mi bilo da im objasnim? Svi ti utisci koje ostavljam, neshvaćene izjave... Nemam ja dovoljno snažna leđa za njih. U ovoj sobi postojim ja. U ovoj sobi postoji i deset, dvanaest, trinaest verzija mene. Posle trinaest sam prestala da brojim. Jedna od njih bi vašim prosutim mozgom na zidu stvarala apstraktnu umetnost. Molite se da je ne probudi preglasna muzika.

Citiram: Ok.

© Juan Luis Duran