011: Beograd sad te krije

Intervju profil: Sandra Tagić  © Lidija Stepanović „Za mene ima najveći značaj to što sam umela da prepoznam dar kod dece i da ih usmerim. To me ispunjava više nego sve moje slike.“   Navučenih zavesa, sa prigušenim osvetljenjem koje dopire iz spuštenih lustera, kafić podseća na zadimljene barove u američkim filmovima. Zidovi obloženi lamperijom i bledo zelenim tapetama daju mu toplinu. Čarli Čaplin sa uramljenog crteža nadgleda niske drvene stolove. Osim konobara, koji sebi u bradu psuje aparat za pravljenje espresa, lokal je potpuno prazan, kao da su rani jutarnji časovi. Časovnik na zidu otkucao je podne u trenutku kada se iz zvučnika čula pesma čuvene Belinde Karlajl. Na vratima se pojavljuje punačka sredovečna žena u indigo plavoj suknji do članaka. Pepeljasto plava kosa svezana u rep otvara joj lice sa koga, ispod dubokih podočnjaka, blista osmeh. Sandra Tagić. Po obrazovanju je diplomirani menadžer marketinga umetnosti. Ipak, u raznim životnim periodima, pro...

© Ricky Siegers Ali zato jesam milion puta pomislila koliko bih volela da si tu - tvoje prste na potiljku, dah na obrazu, zube na usnama, ruke na zadnjici, moju glavu na tvojim grudima, tvoj dodir, miris, blizina, pogled, sve. Milion puta kad nisi bio tu, milion puta kad si bio tu, a ja se grizla što mi nisi bliže. To su sitnice za kojim sam čeznula u nekim bezličnim sekundama - kad me pogledaš i nasmešiš se da mi bez reči staviš do znanja da si shvatio, kad se stvori osećaj toplote vlažnih usana kad me poljubiš u obraz, kad ti priđem i poljubim te u kosu bez razloga, kada te dotaknem, a ti ni ne registruješ uopšte da sam to uradila, kada se naslonim na tebe, a ti ni ne prebaciš ruku preko mog ramena - bezbroj glupih sekundi u kojima ne mogu da prežalim što ne mogu da te privučem sebi, poljubim ili se zavučem u zagrljaj.

Mogu ja da prekrstim noge i prekrijem rupu na čarapama od žara njegove cigarete. Mogu da se pravim da ne vidim da gledaš u mene dok popravljam ruž u toaletu. Mogu da ignorišem sve što govoriš tvrdeći da želim da čujem samo izvinjenje. Mogu i da te presečem pogledom i u oči ti kažem da lažeš kad mislim da lažeš. Mogu da ti priznam da sam pisala o tebi za sve na ovom svetu sem tebe. Mogu da odglumim da mi smeta kad spustiš šaku na moje koleno. Mogu jezikom da sklonim tragove sladoleda sa ruba usana, kao slučajno. Mogu da te ismejem pred deset drugova dok stojiš među njima. Mogu da ženskim trikovima učinim da svih deset stane na moju stranu. Mogu da ti otmem svoj telefon iz ruku iako u njemu nema šta da se pročita. Mogu da obučem kratko, jer znam da to voliš. A onda još kraće.

Poznajem jednu devojku koja nema čemu da se vrati kad dođe sebi. Znam joj i ime, ali - osim ako ju nije stvorio bog samodestrukcije i razaranja - to ime je njeno samo zato što je zapisano u matičnoj knjizi i ni zbog čega drugog, te neću ni da ga pominjem. Nestalna kao boja njenih očiju, mogla bi da bude najbolja i najgora osoba koju ste ikada imali priliku da upoznate. Godinama sam je gledala kako grize nokte dok joj drugi grizu ono malo duše što je u njoj ostalo. Jednom kad otreseš tu odvratnu naviku sa svog ramena, gledanje ljudima u ruke ti postane rutina. Kidala je lagano, sloj po sloj, zadirući duboko do poslednjeg koji je pokrivao nerv. Kad god bi došla do njega zarila bi zube ispod, u kratkom trzaju ga otkinula i posisala krv iz zanoktice. Nisam morala da se trudim da je razumem - kad nešto toliko oštro i snažno zaboli, ne stižeš da misliš ni na šta drugo. Uvek sam zamišljala kako raširenih prstiju obuhvata podlaktice i grebe ih noktima koje nema, pritiskajući toliko snažno da j...

Pokušala sam da prebrojim glave u sobi. Deset, dvanaest, trinaest... Nekako bih uvek stala kod trinaest i izgubila volju za brojanjem. Smeh se nazirao među obrazima duvanskog dima i isparavanja jeftinog alkohola. Poneki par bi se njihao u melanholičnom ritmu koji je dopirao iz zvučnika. "Ovo je svet za pametnije". Jedna od istinitijih rečenica koje je taj glas izgovorio... Jer da nije - ne bih ja bila ovde, slušala lošu muziku, davila emocije u gorkom pivu i trudila se da prebrojim glave oko sebe. Miris marihuane dotiče nozdrve. Neko od nečeg beži. Ili se barem opijatom trudi da mu bude bolje nego što jeste. I ja bih bežala... Razmišljam u koju glavu bih se prvo zakucala kad bih pokušala da trčim iz sobe. Pokušavam da shvatim odakle dopire miris. Možda bi mi pomogao udah. Možda ni sedam ne bi bilo dovoljno. Nepoznato lice preko ramena pokušava da vidi šta zapisujem sve vreme. Toliko se približava da osećam oporost daha na vratu. Struji po koži, podiže vlasi i budi neki ogavan...

Crna, tanka pločica. Nazivaju je pametnom. Zna sve što znam i ja. Primila je u sebe sve zbunjive emocije od devetog u februaru. Mrzim deveti u mesecu. Nikad se ništa dobro ne desi devetog u mesecu. Teški krajevi, teški počeci, teški poslednji susreti, teški dugi putevi ka mestima gde ne pripadamo. Sve nepotrebno i ništa dobro. Gledam u pločicu. Slika je urezana: siva majica sa dubokim V izrezom, ženske grudi, istetoviran ank na sredini, tanka ogrlica, tik iznad koje se nalazi pravougaonik sa mojim "Nemoj da spavaš." i iznad toga datum - ponovo deveti u mesecu - i ime sa srcem pored plave sličice. Više ni plavo ne donosi sreću. Boli "danas" pored tih brojčica koje označavaju sitne sate. Boli to što "danas" znači da je pravougaonik ispod mog samo fiktivan. Gledam. Nedostajanje. Crna crtica treperi i dalje. Ferguson se mršti sa papira pored, iako ne znam kako izgleda. Mislim da je ljubomoran što je njegov esej poslednja stvar koja mi je na pameti...

Trebaš mi. Trebaš mi sada, kad sam naišla na dan u kom nemam nijedan razlog da budem srećna. Trebaš mi sada, kad treba da listam kalendar da bih pronašla dan u kom razlog moje sreće nisi ti. Trebaš mi sada, baš kao onog dana kad je trebalo da budeš tu, a nisi bio. Trebaš mi da okončam tugu koja je zajedno sa tobom počela. Treba mi da me odvedeš negde da zaboravim sve što me sprečava da budem tu. Treba mi da pregaziš ponos i budeš tu sada, kad ne zaslužujem, u ime svih dana kad jesam. Trebaš mi da me naučiš da odustajem. Treba mi da ponovo budeš moj oslonac kad se sapletem. Treba mi da budeš ponovo ta jedna od dve osobe koje umeju sa mnom onda kad ja ne umem. Treba mi da me zagrliš negde van grada i podsetiš da ne treba da pristajem na manje od onog što zaslužujem. Treba mi da mi ponovo kažeš da sam najosećajnija osoba koju poznaješ, da pronađeš te trunke optimizma u meni i pomogneš mi da ostanem živa dok ne prođe ovo sve. Treba mi da iz tvojih usta čujem da se svet ruši d...