011: Beograd sad te krije

Poznajem jednu devojku koja nema čemu da se vrati kad dođe sebi. Znam joj i ime, ali - osim ako ju nije stvorio bog samodestrukcije i razaranja - to ime je njeno samo zato što je zapisano u matičnoj knjizi i ni zbog čega drugog, te neću ni da ga pominjem. Nestalna kao boja njenih očiju, mogla bi da bude najbolja i najgora osoba koju ste ikada imali priliku da upoznate. Godinama sam je gledala kako grize nokte dok joj drugi grizu ono malo duše što je u njoj ostalo. Jednom kad otreseš tu odvratnu naviku sa svog ramena, gledanje ljudima u ruke ti postane rutina. Kidala je lagano, sloj po sloj, zadirući duboko do poslednjeg koji je pokrivao nerv. Kad god bi došla do njega zarila bi zube ispod, u kratkom trzaju ga otkinula i posisala krv iz zanoktice. Nisam morala da se trudim da je razumem - kad nešto toliko oštro i snažno zaboli, ne stižeš da misliš ni na šta drugo. Uvek sam zamišljala kako raširenih prstiju obuhvata podlaktice i grebe ih noktima koje nema, pritiskajući toliko snažno da j...

Pokušala sam da prebrojim glave u sobi. Deset, dvanaest, trinaest... Nekako bih uvek stala kod trinaest i izgubila volju za brojanjem. Smeh se nazirao među obrazima duvanskog dima i isparavanja jeftinog alkohola. Poneki par bi se njihao u melanholičnom ritmu koji je dopirao iz zvučnika. "Ovo je svet za pametnije". Jedna od istinitijih rečenica koje je taj glas izgovorio... Jer da nije - ne bih ja bila ovde, slušala lošu muziku, davila emocije u gorkom pivu i trudila se da prebrojim glave oko sebe. Miris marihuane dotiče nozdrve. Neko od nečeg beži. Ili se barem opijatom trudi da mu bude bolje nego što jeste. I ja bih bežala... Razmišljam u koju glavu bih se prvo zakucala kad bih pokušala da trčim iz sobe. Pokušavam da shvatim odakle dopire miris. Možda bi mi pomogao udah. Možda ni sedam ne bi bilo dovoljno. Nepoznato lice preko ramena pokušava da vidi šta zapisujem sve vreme. Toliko se približava da osećam oporost daha na vratu. Struji po koži, podiže vlasi i budi neki ogavan...

Crna, tanka pločica. Nazivaju je pametnom. Zna sve što znam i ja. Primila je u sebe sve zbunjive emocije od devetog u februaru. Mrzim deveti u mesecu. Nikad se ništa dobro ne desi devetog u mesecu. Teški krajevi, teški počeci, teški poslednji susreti, teški dugi putevi ka mestima gde ne pripadamo. Sve nepotrebno i ništa dobro. Gledam u pločicu. Slika je urezana: siva majica sa dubokim V izrezom, ženske grudi, istetoviran ank na sredini, tanka ogrlica, tik iznad koje se nalazi pravougaonik sa mojim "Nemoj da spavaš." i iznad toga datum - ponovo deveti u mesecu - i ime sa srcem pored plave sličice. Više ni plavo ne donosi sreću. Boli "danas" pored tih brojčica koje označavaju sitne sate. Boli to što "danas" znači da je pravougaonik ispod mog samo fiktivan. Gledam. Nedostajanje. Crna crtica treperi i dalje. Ferguson se mršti sa papira pored, iako ne znam kako izgleda. Mislim da je ljubomoran što je njegov esej poslednja stvar koja mi je na pameti...

Trebaš mi. Trebaš mi sada, kad sam naišla na dan u kom nemam nijedan razlog da budem srećna. Trebaš mi sada, kad treba da listam kalendar da bih pronašla dan u kom razlog moje sreće nisi ti. Trebaš mi sada, baš kao onog dana kad je trebalo da budeš tu, a nisi bio. Trebaš mi da okončam tugu koja je zajedno sa tobom počela. Treba mi da me odvedeš negde da zaboravim sve što me sprečava da budem tu. Treba mi da pregaziš ponos i budeš tu sada, kad ne zaslužujem, u ime svih dana kad jesam. Trebaš mi da me naučiš da odustajem. Treba mi da ponovo budeš moj oslonac kad se sapletem. Treba mi da budeš ponovo ta jedna od dve osobe koje umeju sa mnom onda kad ja ne umem. Treba mi da me zagrliš negde van grada i podsetiš da ne treba da pristajem na manje od onog što zaslužujem. Treba mi da mi ponovo kažeš da sam najosećajnija osoba koju poznaješ, da pronađeš te trunke optimizma u meni i pomogneš mi da ostanem živa dok ne prođe ovo sve. Treba mi da iz tvojih usta čujem da se svet ruši d...

Ne volim da pozajmljujem stvari. Jedina super moć koju imam jeste moje nevidljivo neraskidivo klupko. Beskonačno duga, tanka nit, kojom sebe mogu da vežem za nešto, ali ne i to nešto za sebe. Ni dan danas nisam naučila da je koristim, ali to činim često. Zamahnem, bacim, igram se, umotam, okrećem, prevrćem, saginjem, skačem, preskačem, umrsim se, jednom, dvaput, pa još jednom! Napravim mrtvi čvor, pa ga onda unječim još malo, čisto da se uverim da li je dovoljno mrtav. Zabavno je. Kao dete neko. I onda mi dosadi. Ja bih da odem. Al’ ne lezi, vraže! Ne mogu ni makac odatle. "If you don't like how things are, change it! You're not a tree." Džime Rone, razumem ja tebe, ali nisam sigurna da nisam drvo. Mnoge stvari su pustile korenje duboko u meni - predmeti, mesta, ljudi, pesme... Sve zahvaljujući mojoj super moći da sebe vežem za sve te stvari i rastem uz njih. Mogla bih ja da budem mnogo lepo drvo. Neke grane mene su zaista lepo cvetale i mirisale na prol...

Postajem neobično osetljiva na nadražaje posle Nove godine, iliti, drukčije rečeno, potrebno je svega nekoliko sekundi idiotizma da poželim da te oteram natrag odakle si došao. Nedavno sam shvatila da postajem sve manje ravnodušna prema lažima. Valjda to ide s godinama. A novogodišnji praznici su nekako idealno vreme za neiskrenost - "Srećna Nova godina! Sve najlepše od srca!" i ostale baljezgarije. Dobih sličnu poruku od meni mnogo drage osobe, kojoj ja i nisam više tol’ko draga, bar mislim. Ukoliko su svi bili iskreni k’o ta osoba - ode 2014. godina u kurac. Oduvek sam imala osećaj da će želje postati daleko ostvarivije onog trenutka kada stvarno postanu želje.