011: Beograd sad te krije

Crna, tanka pločica. Nazivaju je pametnom. Zna sve što znam i ja. Primila je u sebe sve zbunjive emocije od devetog u februaru. Mrzim deveti u mesecu. Nikad se ništa dobro ne desi devetog u mesecu. Teški krajevi, teški počeci, teški poslednji susreti, teški dugi putevi ka mestima gde ne pripadamo. Sve nepotrebno i ništa dobro. Gledam u pločicu. Slika je urezana: siva majica sa dubokim V izrezom, ženske grudi, istetoviran ank na sredini, tanka ogrlica, tik iznad koje se nalazi pravougaonik sa mojim "Nemoj da spavaš." i iznad toga datum - ponovo deveti u mesecu - i ime sa srcem pored plave sličice. Više ni plavo ne donosi sreću. Boli "danas" pored tih brojčica koje označavaju sitne sate. Boli to što "danas" znači da je pravougaonik ispod mog samo fiktivan. Gledam. Nedostajanje. Crna crtica treperi i dalje. Ferguson se mršti sa papira pored, iako ne znam kako izgleda. Mislim da je ljubomoran što je njegov esej poslednja stvar koja mi je na pameti...

Trebaš mi. Trebaš mi sada, kad sam naišla na dan u kom nemam nijedan razlog da budem srećna. Trebaš mi sada, kad treba da listam kalendar da bih pronašla dan u kom razlog moje sreće nisi ti. Trebaš mi sada, baš kao onog dana kad je trebalo da budeš tu, a nisi bio. Trebaš mi da okončam tugu koja je zajedno sa tobom počela. Treba mi da me odvedeš negde da zaboravim sve što me sprečava da budem tu. Treba mi da pregaziš ponos i budeš tu sada, kad ne zaslužujem, u ime svih dana kad jesam. Trebaš mi da me naučiš da odustajem. Treba mi da ponovo budeš moj oslonac kad se sapletem. Treba mi da budeš ponovo ta jedna od dve osobe koje umeju sa mnom onda kad ja ne umem. Treba mi da me zagrliš negde van grada i podsetiš da ne treba da pristajem na manje od onog što zaslužujem. Treba mi da mi ponovo kažeš da sam najosećajnija osoba koju poznaješ, da pronađeš te trunke optimizma u meni i pomogneš mi da ostanem živa dok ne prođe ovo sve. Treba mi da iz tvojih usta čujem da se svet ruši d...

Ne volim da pozajmljujem stvari. Jedina super moć koju imam jeste moje nevidljivo neraskidivo klupko. Beskonačno duga, tanka nit, kojom sebe mogu da vežem za nešto, ali ne i to nešto za sebe. Ni dan danas nisam naučila da je koristim, ali to činim često. Zamahnem, bacim, igram se, umotam, okrećem, prevrćem, saginjem, skačem, preskačem, umrsim se, jednom, dvaput, pa još jednom! Napravim mrtvi čvor, pa ga onda unječim još malo, čisto da se uverim da li je dovoljno mrtav. Zabavno je. Kao dete neko. I onda mi dosadi. Ja bih da odem. Al’ ne lezi, vraže! Ne mogu ni makac odatle. "If you don't like how things are, change it! You're not a tree." Džime Rone, razumem ja tebe, ali nisam sigurna da nisam drvo. Mnoge stvari su pustile korenje duboko u meni - predmeti, mesta, ljudi, pesme... Sve zahvaljujući mojoj super moći da sebe vežem za sve te stvari i rastem uz njih. Mogla bih ja da budem mnogo lepo drvo. Neke grane mene su zaista lepo cvetale i mirisale na prol...

Postajem neobično osetljiva na nadražaje posle Nove godine, iliti, drukčije rečeno, potrebno je svega nekoliko sekundi idiotizma da poželim da te oteram natrag odakle si došao. Nedavno sam shvatila da postajem sve manje ravnodušna prema lažima. Valjda to ide s godinama. A novogodišnji praznici su nekako idealno vreme za neiskrenost - "Srećna Nova godina! Sve najlepše od srca!" i ostale baljezgarije. Dobih sličnu poruku od meni mnogo drage osobe, kojoj ja i nisam više tol’ko draga, bar mislim. Ukoliko su svi bili iskreni k’o ta osoba - ode 2014. godina u kurac. Oduvek sam imala osećaj da će želje postati daleko ostvarivije onog trenutka kada stvarno postanu želje.

Ne znam koliko veruješ u evoluciju savesti, ali ispričaću ti nešto. Kada sam bila mala, bila sam tipično "dobro dete" iz filmova. Zanemarimo porodične traume, predstava mene u školi bila je savršena - slatko dete, inteligentno, nagrade s takmičenja, nastavnička naklonost, brojni talenti, širok spektar interesovanja, ponos roditelja. Malena devojčica koju su svi vukli za rukav da proba nešto novo i postigne nešto više. I postizala sam, mnogo. I danas nikako da stresem laskavu titulu đaka generacije s ramena. Postavlja se pitanje - da li me je to zaista činilo srećnom? Odgovoriću odmah - ne, prijatelju. Takva sredina je vrlo plodna za razvoj kompleksa, bez dodatnog đubrenja i zalivanja. Dok sam se ja budila u šest da bih u sedam bila u školi na dodatnoj nastavi iz fizike - mene su mučile druge stvari, potpuno tipične za "običnu decu". Ne lažimo se, uprkos svemu – ja nikada nisam bila obično dete. Mene je brinulo to što me prethodnog dana niko nije pitao "da se sm...

Volim te. Jednostavna istina skrivena ispod nabacane garderobe na dvosedu u mojoj sobi, rastopljena u filu čokolade od maline, upletena u zavesu crvenih sijalica, sitan kamenčić izgubljen u potrazi za puževim školjkama, pogled u rečnu vodu sa nedosanjanog broda, kiša poslata stotinama kilometara severno, hladna i neprospavana noć, nedovršen roman, odbijen poziv, iskra što me nasmeje i natera da te nasmejem, tuga u noći prelaska na zimsko računanje vremena, sreća u jutru načinjenog najvažnijeg životnog koraka, priča inspirisana beznađem i bezbrojem likova i neispričana zbog kokosa među zubima... Kratka, a nikad duža; jednostavna, a nikad komplikovanija; laka, a nikad teža - istina. Izgubljena, umazana vojničkim bojama, skrivena, zakopana poput krvavog dijamanta preplašenim rukama ranjenog ratnika na nekoj afričkoj obali.