011: Beograd sad te krije

Način na koji je obrisala karmin i bacila papirnu salvetu je govorio za sebe. Promrzlim prstima je grubo prešla preko usana. Dovoljno brzo da bi svakom bilo neprimetno, ali opet, meni to nije promaklo. Imala je neki čudan lak na izgrickanim noktima, tamno plave boje. Bila je svesna svakog svog greha i spremna da ga ponovi i ponovo kamuflira. Voleo sam način na koji je to radila, nikad dobro, uvek ponosno. Večito ledena, kao vrhovi njenih prstiju koje je spretno spustila na moj dlan. Pre toga mi je pričala koliko voli markerom ispisane tagove po prozorima gradskog prevoza, toliko uverljivo da bi svako mogao da oseti ljubav prema svim tim imenima koje je nazivala svojom ekipom. Nešto me je kočilo. Verovatno to što se nisam usuđivao da pitam zašto baš njih naziva svojima, kada sam znao sve o njoj, iako mi nikad o tome nije pričala. Znao sam njenu blisku i dalju prošlost, sumnjivu sadašnjost i naslućivao budućnost koju ni ona nije znala. Ovo je tako mali grad, pomislih, toli...

Vreme je učinilo da se čitav život svede na želju da pobegnem od sebe, a možda ne i vreme, već ljudi koji žive u njemu. Pitam se da li sam i ja deo nečijeg nemira i prikriveni razlog zbog kog ga čitav svet iritira, nervira i izjeda iznutra. Nije moguće da samo mene peče sujeta od koje su istkani svi ovi ljudi. Ne znam da li njih roditelji žale, ali ja ih žalim sigurno. Verovatno bi i mene moja rođena majka žalila, da zna kakva sam u suštini. Rekla bih joj da znam, ne volim da je lažem, volim je. Zaista bih joj rekla da znam. Mogu samo da nagađam, to i činim i lepo mi je, verujem da sam nekome u ovom gradu bar jedan atom te srećne zvezde. Možda i nisam, nikad neću znati, ali trudim se da budem. Trudim se zbog svih tih ljudi koji su i zaslužili i nisu zaslužili, a za koje ja mislim da zaslužuju, i nesebično im dopuštam da postanu deo mog svemira. Ne umem da opraštam, ni život ne oprašta. Ne opraštam ni sebi mnogo što šta što sam činila i što nisam učinila, jer mi se čitav svet okreće ok...

Žena sam, dakle, sve se, analogijom, može svesti na kupovinu cipela. Naravno, jedina razlika je što se cipelama ne zaklinjete na vernost, niti se to od vas očekuje, ali... Zamislite divne, kvalitetne cipele, koje ste skupo platili i jedva ih sebi priuštili. Sada ste njihov ponosni vlasnik i šetate ih visoko uzdignute glave, sa osmehom na licu. Odlične izrade, ne troše se... Idealne su za svaku moguću varijantu, od kućne atmosfere i razgovora sa roditeljima, do glamuroznog izgleda na novogodišnjoj žurci. I, nakon toliko proteklih meseci u kojima uživate u njima, nisu vam dosadile. Naravno, žensko ne bi bilo žensko kad ne bi poželelo druge cipele. Onda se setite tog jednog para koji gledate godinama, što u izlogu, što u vlasništvu nekog drugog. Nikada ih niste imali, a nikada nisu ni izašle iz mode. Ubeđeni ste da postoji vaš broj, da je perfektan, udoban, lagan, nežan, a opet, vama tako nedostižan. Čak i kada ste imali priliku da ih priuštite sebi - niste, da l` zbog straha ili zbog ne...

Volela bih da ima, ali nema to mnogo veze sa kim ste se probudili prethodnog jutra. Nema veze ni sa tim što ta osoba i osoba sa kojom ste želeli da se probudite nisu iste osobe. Nema veze ni sa tim što ne shvatate zašto je toliko jutara palo u zaborav. Lepših, srećnijih... Ne pamtimo takve momente, jer mislimo da će trajati večno. Sećamo se samo onih kad smo se zaustavili u milisekundi da razmislimo o našoj sreći i već u sledećoj nastavili da uživamo. Ne sećam se nijednog trenutka u kom sam bila srećna, ali se zato sećam svih u kojima sam priznala sebi da sam srećna. Istina, nemam ništa od toga, doduše, nikad nisam ni imala, ali nikada ja ne bih mogla da oprostim sebi da živim životom bez ikakvog osećaja. Mogla sam da se rodim kao vodopad, na primer, da i dalje budem prepoznatljiva i jedinstvena, ali da, jednostavno, ne osećam. I šta će mi to? Ovako, za razliku od mnogih, imam sebe i imam svoja sećanja. Imala sam divnu, plavu kutijicu, čija je unutrašnjost bila obojena u zeleno. U njo...

Bezbroj puta u životu sam pročitala sa majčinih usana “Eh, šta ti je život..” Još hiljadu puta više u očima ljudi oko sebe videla strah, tugu, patnju, bol, sve što je trebalo na mom licu da piše, a ja i dalje zadržavala bezosećajan i leden izraz lica, kao da se to ne dešava meni, kao da ne pripadam ovom univerzumu, kao da sam u celoj toj priči stranac, slučajni prolaznik, osoba koja se tu igrom sudbine zatekla i ne zna šta se dešava, ne zna koliko uspomena nose godine koje ostaljamo za sobom, koliko treba da boli i žigoše ruka na ramenu i iskren zagrljaj. Nisam znala. Nisam osećala. Nisam umela da osećam. Navikla sam da gubim. Stvari na koje se navikneš naučiš kako funkcionišu. Šta treba, šta ne, šta smeš, šta ne smeš, koje emocije smeš da pokažeš, koje treba da sakriješ, koliki ugao treba da ti naprave usne kako bi krivudava linija ličila na osmeh i vrlo uspešno zavarala sve koje na tvom licu očekuju oči krvave od suza. Ljude je lako lagati. Ljude koji te ne poznaju je mnogo lako l...

Sećate li se svoje prve najbolje drugarice? Ja se sećam. Prvi dan škole, nakon tolikih godina provedenih u vrtiću, zalećem se niz stepenice i padam joj u zagrljaj. Otprilike, to je sve čega se sećam kad je to drugarstvo u pitanju. Još jedna fenomenalna stvar kod detinjstva: niste u obavezi [a ni u mogućnosti] da pamtite detalje, događaje, reči. Nema ni potrebe za tim i to je upravo to što taj period čini savršenim. Ali, nazad u realnost, više nemamo šest godina. Svi mi imamo po skoro dve decenije u zadnjici i, hteli ili ne hteli, imamo život. Ispunjen, prazan, urban, lagan, uništen, iskorišćen? Kakav god. Nebitno je. Suština je da ga imamo i ono što smo još od malih nogu shvatili da život ne čini jedna osoba, još otkad smo tražili drugare da se igramo u pesku. A sada, kad već čitate moje prosipanje pameti, vratite film unazad i nabrojte sve ljude za koje ste spremni ovog trenutka izaći napolje i poginuti. Bilo da vaš spisak sadrži jednu osobu ili deset, sve dok postoji - nebito je. Ni...

Samo još jedan trenutak u kom bih se do sada osećala sebično. Oni koji su srećni me neće razumeti. Oni koji su zaljubljeni me tek neće razumeti. Ali to sam ja. Previše misli u glavi. Mnogo pogleda u daljinu, a samo viđenih odraza u prozoru. Još više pogleda u zemlju, a samo viđenog sopstvenog lika. I uvek premalo snage da bilo kome kažem bilo šta. Često me mrzi da kažem i samoj sebi, ali ne za taj trenutak, jer u njemu mogu izgovoriti naglas, čuti samu sebe i onda zaboraviti šta sam rekla, već zapisati, podeliti. Eto, zato sam sebična. Vama zatvaram kapiju da uđete u svet mojih osećanja, sebi uskraćujem pravu sliku gradeći onu koja meni odgovara. Eto, zato sam sebična. Ne podnosim tu svoju lenjost, ali nikad je neću kriviti što me uvek mrzi da zapišem ono što mislim, već krivim samu sebe. Toliko prećutanih misli, rima, tekstova, toliko obećanih pesama i dan danas nedovršenih. Ali i to sam ja. To je glavna crta koja me sprečava da budem čovek. Ne, to nije karakter. Mnogo vremena je pro...