011: Beograd sad te krije

Nije zbog tebe. Veruj mi da nije zbog tebe. Dozvoli mi da ti ispričam priču. Pre nego što počnem, želim da znam jednu stvar: da li misliš da su ljudi koji podignu ruku na sebe kukavice? Nemoj da mi odgovoriš. Nemoj ni da klimneš glavom. Vidim ti u pogledu, vidim zabezeknutost tvoje polovične duše mojim pitanjem, jer ni sam ne znaš da li si prestrašen, zgrožen ili se samog sebe plašiš. Znam, znam da si pomislio na ljude koje oni ostavljaju iza sebe. Znam da si pomislio na jecaje, mučne sahrane, smrznute šake koje se grče i stežu komad tkanine brišući suze koje je nemoguće zaustaviti. Znam da su ti prošle kroz glavu sve jezive scene iz filmova, jer si rođen pod srećnom zvezdom da tu jezu ne osetiš na svojoj koži. Ne treba da mi odgovoriš, unapred znam šta ćeš mi reći. Unapred znam da ćeš prvi podići kamen i osuditi, jer...

                I ovog jutra sam se probudila umornija nego što sam legla. Više odlazak u krevet gubi svaki smisao. Ponovo sam sanjala da sam bežala. Ne sećam se od čega, pamtim samo dugu stazu ispred mene, ispucalu zemlju od suše, požutelu travu na strmoj livadi sa moje leve strane i sebe, koja trčim bez obzira, snagu crpim iz petnih žila i samoj sebi se divim zbog toga. Bodrio me je neki strah, ali podjednako i želja da ne odustanem baš u tom trenutku, kad već nisam u svim trenucima pre toga. Skrenula sam sa staze i trčala niz tu livadu, ka nekom izvoru, gde sam ugledala majku kako spava na prašnjavom ćebetu, pored podignutih vojničkih šatora. Pokušavala sam da je probudim, ali nisam uspela.   Nakon toga sam se probudila. Kazaljke na satu su zauzimale oblik slova „V“, vrhovima dodirujući trojku i četvorku. Bilo je prerano da ustanem, a strah mi je i dalje lomio kosti, ne puštajući me da ponovo zaspim...

“Proleće je ponovo. Toliko dugo sam ga iščekivala, sa nekom uzavrelom strašću, kao da nikada neće doći, a znala sam da nijedna zima ne traje večno i nijedno proleće ne preskoči svoj red. Razmišljam kako bih te podlaktila i ponosno šetala s tobom kroz ovo zelenilo, kao da ništa drugo ne postoji. Problemi bi se stopili sa prirodom. Ti kameleoni nestašni, ceo život se kamufliraju ne bi li ih neko video i ubio. Sa stadiona na banji se ponovo čuje gromoglasna pesma navijača. Čuješ li ih, oče? Oduvek si se plašio da mi se nešto ne desi ako se nađem među njima. ‘Bacali su bombe na velike mase’, govorio si mi, a ja te nikada nisam slušala, upravo s onim bezobrazlukom, s kojim nisi ni ti moj plač, stisak ruke i mene. Sećaš li se, oče? Seti se, zapamti i nikad ne zaboravi.”

Da li vam je ikada palo na pamet koliko je najvrednijih književnih dela nastalo upravo iz nedostatka hrabrosti onih koji su ih pisali da sve te reči upute ljudima kojima su bile namenjene? I ove moje žvrljotine, uglavnom. Možda ne iz nedostatka hrabrosti, ali svakako iz nedostatka vere. Ljudima je potrebno da veruju da ih oni koje vole razumeju, čak i kad vam se pogledi čvrsto stežu, a misli nezahvalno beže svaka na svoju stranu. Različitosti su te preduboke reke bez mosta prepune aligatora. I pritom ne mislim na svetu vidljive različitosti. Okruženi hiljadama ljudi, postojimo sami u svetu misleći da su sve oči uprte u nas, u našu sreću, tugu, razočarenje ili flegmatičnost. Zapravo niko se i ne trudi da primeti čak i ono što ste izvukli iz gardarobera tog jutra. Ljudima je dosta njihovih komplikovanih priča i nerešenih problema. Ljudi koriste trenutke da pronađu sopstvenu sreću, ne da primete tuđu. Iz čitave te filozofije jedino je istina to da postojite i da ste u ovom svetu sami. A ...

Smejala se, iskreno i od srca, korak joj nije podrhtavao, niti je bilo potrebe za tim. Konačno je imala nekoga ko je nesvesno činio da ona bude srećna, a jedino ona nije to znala. Međutim, jedna stvar je bila izvesna - nije joj bilo svejedno. Oči su je izdale. Nije ni njemu, a niko od njih dvoje nije hteo to da prizna. Glave izdignute visoko iznad horizonta, hladni pogledi, topli osmesi i iskrene priče, različite priče, nesrećnih, beskrajno udaljenih krajeva i istih aktera. Koliko samo sreće je u njoj budilo to ništa među njima! Nikada nije naučila da se ljudi koji se izdvajaju iz mase treba kloniti. Nikada sebi nije smela da prizna da je on taj koji se izdvaja iz mase. Ljudi su nezahvalna bića. Imala je nekog novog, nekog vrednog. Imala je nekog sa kim telefonski razgovori nisu bili kratki i dosadni. Imala je nekog kome je polazilo za rukom da je nasmeje, čak i kada se ne trudi. Imala je nekog, a njoj, njoj ponovo nije bilo svejedno. Još jedan ptić, poseban i drugačiji, koji nikad ni...

Savršenstvo? Hajde, nek mi neko kaže šta je to. Ne tražim definiciju, niti neko objašnjenje sa naučne tačke gledišta, već ono šta vi vidite, kako ga vaše srce oseća. Nemojte mi samo reći da savršenstvo ne postoji. Postoji. Mora da postoji. Uvek će postojati ta tačka kojoj ceo život težimo, da budemo u nečemu najbolji, ta neka krajnost koja sve dovodi do maksimalne vrednosti, do granice neprocenjivosti. Sigurno ste došli u situaciju u kojoj ste rekli "Blago njima, tako su zaljubljeni" ili pomislili za neko društvo da je nešto što bi svaki čovek poželeo, kao da je to skup najboljih i najiskrenijih ljudi sveta ili bar na sekund za nekog pomislili da je "onaj pravi" tj. "ona prava". Koliko je samo suza donela ta zavist i koliko su vam te suze zamaglile oči, iako nikad nisu ni pale. Ljubav bez uslova ne postoji. Društvo bez svađa ne postoji. Čovek bez mane ne postoji. I nikad neće postojati. I sve to što vi mislite da nemate i želite da imate - zapravo vam i n...

Ne zift crno, plavo. Prodorno, duboko, bezobrazno plavo. Eto, započeti tim šta volim. Ne kod drugih, kod tebe. Kod drugih volim ili potpuno suprotno tebi ili ono što me podseća na tebe. I kad bih mogla da biram ne znam šta bih izabrala. Da li opet tebe ili beg daleko od tebe? No, to nije ni bitno, od mene je dovoljno da kažem “plavo” da bi ti znala o čemu govorim, a možda čak i previše. No dobro, kad već ne umem da dam prikladniji naslov onome što pišem, nek ostane ovaj, čisto kao posveta koju jedino ti umeš da rastumačiš, kao što si oduvek znala, kao što je to plavo imalo savršeno pamćenje za detalje, da me posle toliko vremena podseti na nešto što sam rekla i nasmeje. I mnogo mi nedostaje to plavo, al`  ti mi nedostaješ sve manje. Znaš li, možda, taj osećaj? A ne, ti ne znaš i nikad nisi znala ni za kakav osećaj i zato ti nikada neće biti poznata sreća da se probudiš i da ti dan, jednostavno, bude lep. Ne lep u smislu sunčan, već lep, divan, onaj koji vuče tu sreću sa sobom! Da ...